Opet nista

Kazu da covek pise samo kad je tuzan. Srecan covek nema sta da napise. I to je istina. Sreca se ne deli. U sreci se uziva. Tuga je neka druga stvar. Tuga je ona neka druga teska stvar. Kazu da je najveci problem kod nalazenja muskaraca taj sto vecina njih osim polnog organa nemaju sta da vam ponude. Ja sam sada uverena u to. Ne znam kako neko nema potrebu da vas zagrli iako godinu dana svakodnevno vreme provodi sa vama. Kad godinu dana sacinjavas nekom zivot, kako to nema emocija? Kako to nemas potrebu da ga pomazis? Sta se to desava? Generalno, meni je jako tesko kad neko moj izlazi iz mog zivota. Vise ni ne znam da l’ je to neko moj. I uvek sam zahtevala da se prica. Da se o problemima ne cuti. Da se svaki osecaj kaze, kao sto ga ja kazem. Ispostavi se, da posle toliko vremena vise ne razaznajem ko je on. Velika je to tuga prijatelji moji. Kakve se to stvari dese? Sta se to zbiva? I kad das sve od sebe, kad svaki trenutak njemu posvetis i zelis da mu bude dobro, da mu bude najbolje. Kako on nema tu potrebu? Sta se tu desi? Gde je tu osecaj pripadanja, gde je tu osecaj ljudskosti? Toliko me to boli da je to prosto neizdrzivo. I kad pitam kako je uspeo da ne oseca nista on ne moze da objasni to. Prosto, tako je to. A ti mozes tu da se vrtis ko fliper, nema ti pomoci. Trpi i cuti. I cekaj da ti prodje. A zasto da prodje? A kako da prodje? A gde bas sad da mi prolazi kad mi je zivot u najvecim raskrsnicama? To nije bitno. I tako, dobrodosla tugo. Dugo te nije bilo, druzicemo se intenzivnije nego ikad. Agorafobija, dobrodosla ponovo. Da postavim sto, pa da pocnemo sa ritualom.

Advertisements

Dan kada je svet procvetao :D

Na danasnji dan pre tacno 22 godine svet je zablistao. Naime, rodila se jedna devojcica prekrasnog stasa i glasa- Kristina Vucic. 😀 Svet je bio jedno tmurno i dosadno mesto dok ona nije dosla. Ona sa svojim cvetnim kombinacijama pravi show. 😀 Za nju ne vazi ono pravilo “gore serano, dole jednobojno i obrnuto“. Nju to prosto ne zanima jer se ona oseca najbolje kad je sarena. 😀 A da ne zaboravimo da su pojedine zivotinje sarene iz prostog razloga  sto zele da privuku paznju na sebe. Dakle zasto je Kristina uvek sarena? Odgovor je jednostavan. Zato sto je zivotinja. hahah Salim se 😀 Da privuce paznjuu, naravno, naravno 😀 I privlaci paznju. Ne samo svojom pojavom vec i svojim karakterom. Pa ja ne mogu da opisem kako se lepo osecam kad me prekine u pola recenice i pocne da prica nesto deseto. 😀 Ili kad pocne da prica o svom zivotu koji je jako komplikovan. 😀 A to sto je hipohondar, to je posebna stvar. To se vise i ne racuna u bolesti. Ne, ne. To je opsteprihvacen stav o zdravstvenom stanju vecine ljudi. 😀 Ona tako povremeno voli da “miksuje“. Ali ne voli grubo, da se razumemo. 😀 Posto je po zanimanju babica nikad mi nije bio problem da se skinem pred njom. A nije ni njoj 😀 I tako je ona jedan cudesan sklop licnosti koji ja jako volim, postujem i cenim. Nadam se da je uzajamno. Po nekad zna da izgubi kontrolu pa je ja kontrolisem, gde je, sta radi, kako je.. Zna i da zaboravi na prijateljicu kad naidje neka prolazna zrtva te vrste. Ali mi se uvek vraca kao staroj dobroj muciteljki. 😀

I tako Kristina, srecan ti rodjendan. Nadam se da nisam mogla da izaberem bolji nacin da ti to saopstim. Zelje znas. To su sve one zelje koje ti iz dubine duse prizeljkujes. Volim te.

Kolotecina

Ne znam, ne znam… Kakva je ovo kolotecina? Jel ovo ista ona kolotecina u koju su, verujem, upadali i Nikola Tesla i Branimir Stulic? Jel su to oni zbog ove kolotecine pobegli? Pobegli od sebe samih… Svako na svoj nacin… Da li sam ja jedna od onih malih koji ne umeju da pobegnu? Mada, sama spoznaja ove kolotecine je dobar napredak. Da li i vi vidite u kakvoj kolotecini ceo nas sistem i svet bivstvuje? Ko smo, sta smo, zasto smo, dokle cemo… To su ta pitanja jel? I kad dodje do zavrsetka jedne navike zarko zelimo da udjemo u drugu… To je kolotecina… Posao, obrazovanje, porodica… Kolotecina. A cemu sve to? Zar smo postali da bi ziveli po nekom sablonu i umrli po istom tom? Zar je toliko cudno kad neko to ne zeli? Ja ne da ne zelim, nego urlam na sva usta protiv toga. I znam sta ce neko reci… Od neceg’ mora da se zivi, nesto mora da se radi… DA, ALI NE ZELIM DA ZIVIM OD NOVCA I RADIM ONO STO I SVI RADE. I ne, ne zelim porodicu i decu koja ce tako nesto da rade. VELIKO NE!!! Zasto meni, samovoljnoj i nezavisnoj, novac mora da bude prijoritet. Idem da cuvam ovce, neka vuna bude ta kojom cu sve da kupim. Neka to bude zemlja, vazduh, voda… Zasto novac? A, zasto i moram da kupim? Sama cu sve. To je sva politika. I znam, znam da nisam u pravu. Znam da ne moze. PROKLETO ZNAM I PROKLETO SE OVIH DANA MNOGO NERVIRAM ZBOG TOGA. ‘Ajde da me svi puste, ‘ajde da sama pronadjem sebe. NE ZELIM DA ZIVIM ZIVOT I UMREM NE SPOZNAJUCI SEBE. To nije zelja, to je strah. Nemam drugu sansu, nemam. Spoznaja sebe, to je zivot, to je sve. Sta smo mi bez toga?! Cemu zivot? Spoznajuci sebe upoznajemo druge. Kroz sebe imamo prozor za svet. To je kljuc. Uporno radimo suprotno. Uporno smo zarobljeni u predrasudama i ogranicenjima. Uporno od sebe pravimo robota. Jebes mi mater, postajemo uniformisani. A rodjeni smo razliciti. Mozda neko misli da mi je potrebna psiholoska pomoc. Mozda mi je i potrebna, ali to bi bilo ispiranje mozga i vracanje u kolotecinu u kojoj ja ne zelim biti. Eto, moj mali bunt. Za nekog je bez poente, ali za mene i one koji se isto osecaju oslobadjanje je. Budite slobodni, budite svoji. Spoznajte sebe, u to utrosite zivot. Vrednije je nego potrositi ga na druge ili na masine zbog para i lagodnog zivota.

Napusti moju auru.

Molim te napusti moj svet. Ne znam gde da te smestim. Zbunjujuce je. Mnogo me plasis. Plasim samu sebe zbog tebe. Ovo nije normalno, nije nesto sto se desava u realnom svetu. Ovo sam ja u stvari izmislila jel da? Bas sam pacenica. Znas kako me povredi kad nista ne uradis. Ne znam sta me u stvari takne. Valjda se pretvaram u sve tanji mehur koji sve cesce puca cak i od toplog vazduha, a ne od povetarca. Valjda ocekujem da iza tih celicnih vrata koja stoje naspram tebe zasusti neki prijatan ritam uz koji ce moja aura biti bezbedna. Ali to su samo moja ocekivanja. U realnosti samo stojis ti, tako nezgrapan i neodgovarajuci. Zao mi je sto se moj ego uporno bori da izvede trostruki salto na gredi. Ne mogu da te odgurnem od sebe. A treba mi to, shvati. Ne mogu vise da trpim ove prehlade i slinavljenja posle razgovora sa tobom. Mucim se. A svaki put kad se nasmejes ego napravi savrsenu gimnasticku vezbu i dobije sve desetke i aplauz. I tako dok pricamo on plese po ledu, savrseno izvodi sve u ritmu muzike tvog glasa. Ali se negde podkaci i slepi pravo na led. Nazalost zavrsava takmicenje zbog diskvalifikacije. I poprilicno postaje nervozan i nezadovoljan. Ne znam pokusavas li da me razumes? Verovatno je jako komplikovano shvatiti ljubav. A i to nije za shvatanje, to se da osetiti. Nazalost, u tom smislu, ti si apatican.

Napusti sahranu, molim te! KAD TE MOLIM!

Divan dan 1389 :)

E pa ovako… Micin i Nadin sin danas slavi rodjendan i danas necemo da budemo tuzni 🙂 Muto, mnogo stvari ti zelim i plasim se da nesto ne propustim. 🙂 Pre svega ti zelim puno zdravlja i srece. Zelim ti puno emocija, lepih devojaka i uspesnog posla. Zelim ti da ove godine dobijes zelenu kartu, jer to je in :p Zelim ti da te tokom cele godine ljudi obasipaju ljubavlju i paznjom. Da mi se zaljubis srecno, da budes ispunjen i slobodan. Da skines sve stege sa svojih ledja i budes ispunjen. Nadam se da cu ja nekako moci da doprinesem svemu tome. Zelim ti jos mnogo bezbednih kilometara i beskonacno mnogo pravog puta. 🙂 Zelim ti da u ovoj godini izaberes samo prave smernice, da ti svako skretanje bude smisleno i valjano. Zelim da uvek znas da te podrzavam, da sam tu i da sam ti prijatelj. Budi srecan. Budi sreca svim ljudima oko sebe. Budi ponosan na sebe. Budi neciji svet, moj vec jesi. 🙂

Ovaj tekst bi bio mnogo drugaciji da sam ga pisala sinoc, u onom stanju u kom sam bila. Ali nije vredno. Ovo su ti iskrene zelje, zelje iz srca. To kako sam ja u stvari htela da to izgleda, to neka bude samo moje. Budi dobro.

Onaj dan

Najvise mrzim taj dan… Dan kad ne znam o cemu bih pre pricala. O porodicnoj tragediji jedne nedobudne i nesavesne majke ili o tome kako me je napustio, kako sam ga napustila. I bas kad sam pomislila da je to to, da sam se smirila, da ga imam, da me ima. Bas kad je postao deo moje duse, kad ne mogu da zamislim dan a da mu ne cujem smeh, samo da se smeje… Jesu li oni to namerno postavili tu baru koja se zove okean izmedju nas? Bas je on jedino bice koje sam mogla da razumem, koje i sad razumem, koje cu uvek da razumem. Desilo se. Ili zivot ili on. Ce dodjes li u Ameriku… ostace mi samo to. I moj odgovor iz dubine duse koji nikada nisam izgovorila… Ce dodjem, sad, odmah, zauvek. Tu sam jos, zbog ne znam ni ja kojih stvari. Zbog ne znam ni ja cega. Zbog ne znam ni ja koga. Valjda nisam sigurna. Ne u sebe, vec u njega. Valjda je to bas zbog drugog dela price (koji bas nema veze sa ovim niti je slicno na bilo koji nacin) koji mi uvek kaze da se ne treba zrtvovati ni zbog cega. Mozda je to cak i zbog moje majke koja kaze da ljubav ne postoji. Kaze da se samo, posle nekog vremena, sazivis sa nekom osobom i postane ti porodica. Kao da to moze da bude bilo ko, neki slucajni prolaznik… Valjda je stos samo u tome koliko neko ume da napravi porodicu i da je odrzi. A ja se, eto, plasim da on ne bi umeo. Ne bi umeo to sa mnom. Mislim da se ne bi zrtvovao. I valjda je logicno, po maminoj prici, da dobri brakovi nisu nastali iz ljubavi vec iz razumevanja. A ja sam, sto se njega tice, nesigurna za oba. Mozda mi nije dovoljno dao. Jednostavno, kao da je bio neozbiljan, nezreo. I ni jedno volim te nisam osetila. I kako da ja budem ta koja ce za tu nesigurnost da se zrtvuje? Jer, to je zrtva… Mada, mozda sam ja samo jedna obicna pip koja bezi od svojih zavrzlama, a sama sam ih napravila. Ne znam, ne znam, ne znam. U svakom slucaju, nije se dalo. (Najlaksi nacin da pobegnes od neceg je tako nesto reci, kao nije u tvojoj moci, mada je sve tu.) I sve ovo nije jos jedna ljubavna prica, vec zivotni put koji sam ja izabrala. Stabilnost, sigurnost, toplinu. To biram. I vise ne osudjujem sebe. Izabrala sam. Naravno da se moja depresija ponovo vratila, kao da je jedva cekala. Samo sam malo odskrinula vrata, taman toliko da tri snopa sunceve svetlosti mogu da prodju, ali prosla je i ona. Moja stara prijateljica, zivotna saputnica, saborac, moj najbolji drug. Dugo sam te cekala, udji, hoces, kafu, caj?! Ti bi i da prespavas? Nekoliko noci? Meseci? Godinu? Koliko ti je potrebno? Koliko ti je potrebno da ponovo iscrpis sav zivot iz mene? Koliko ti je potrebno da me mantas levo desno po hodnicima mojih gresaka, mojih strahova? Sad si na duze dosla, vidim ja. I ne vazi ono, za svakoga gosta tri dana dosta. Ti si mi ipak najbolji prijatelj. Guramo zajedno kroz zivot. Dobrodosla.

i da, jedna nesavesna majka, jedna spucenica, jedna ovca se izgubila. Izgubila se sa detetom. Dete je promenilo sredinu, nacin zivota, ljude oko sebe. Okruzeno je strancima. Fale mu topla lica dobro poznatih ljudi koje ga vole. Odjednom, nalazi se u tudjoj kuci, jede iz tudjeg tanjira i oblaci tudje stvari. Zato sto je mama resila da se ponovo uda i da to nikom ne kaze, jer jelte, nikog nije briga za to, to je njen zivot. A gde je zivot tog deteta? Zasto se mama nije pobrinula za to? Zato sto to nije mama, to je kucka. Zamisljam kako zbog nekog cike kog prvi put u zivotu vidi vise ne moze da spava sa mamom. Dete je jos malo, ne razume. Ali za to postoje socijalne sluzbe, policija… Detetu ce svanuti a mama ce malo biti u bolnici, verovatno. Samo da konacno naidjemo na bilo koji trag, prosla su vec 2 dana. Zivot je kurva. A dete mora da nauci da se takvim tetama, kao sto je zivot, ne veruje. Nadajmo se najboljem.

I ne znam na koga cu pre pomisliti pre spavanja. Koga cu sanjati. Za koga cu se prvo moliti. Volim, stvarno vas volim. Cuvajte se losih teta kao sto je zivot. I kao sto je jedna jadna i bedna nesavesna majka. Svi vi pazite. Roditelj je krupna stvar. Ako vec imas priliku da to budes, budi profesionalan.