Ne Draga, ne mogu te zaboraviti.

Ne mogu da zaboravim ni jedan osmeh koji si mi dala. Ne mogu da zaboravim na hiljade sati koje sam provela sa tobom. Seti se Draga, zime, snega… Ti, Vanja i ja u Pejtonu. Seti se sveske. Nemoj je citati cesto. Istrosice se, svaka rec ce izgubiti znacaj. Svaki stih ce se pretvoriti u frazu. Seti se nase prve klupe. Seti se sta smo imale. Ja se secam, ja pamtim. Pamtim svaki deo tebe, svaki tvoj pogled i pokret. Seti se da je moje “Draga“ bilo iskreno. Za tvoje bas nisam sigurna. Seti se, nekad, sta si mi znacila. Namerno kazem znacila. Shvatices vec ti. I necu da pisem o losim stvarima. Necu da ih se secam. Ne. Necu da pricam o tome jer tebi tada moja osecanja nisu znacila, sto bi to sada bio slucaj?! Secam se mog rodjendana i tvog pisma. Da, cuvam ga. Najdraza i najvrednija stvar u mom zivotu. Spakovano je ispod mnogo knjiga, u tamnim uglovima mog ormara koji ne otvaram tako cesto. Skoro nikada. Ne otvaram da ti ne bih poklonila reku suza. Predugo sam, moras priznati, kucala na tvoja vrata. Predugo si glumila da nisi kod kuce. A cula sam te Draga. Cula sam tvoje korake koji tumaraju unutra. Predugo si Draga moja glumila ljubav. Na zalost, uloga je bila neuspesna. Shvatas li sta si mi znacila? Da li si ikada shvatila? Sta je to smetalo? Moje navike? Moj buntovan zivot? Ili mozda moje srce koje sam ti poklanjala kao na dlanu. A takva sam ti ja. Dam se cela, prepustim se i uvek se zajebem. Delovala si tako nevino i cisto. Ti to jesi i sada, ali ne za mene. Jos se, Draga, seti svakog tvog odgovaranja. Seti se moje ruke u tvojoj. Moras priznati da ti je znacio onaj stisak. Seti se testa biologije. 😀 Cekaj, ni to nije bilo dovoljno? Ne razumem te Draga. Seti se nase sobe u Kladovu, maznih nogu i kupatila. 😀 Ej, secas li se? Ja se toga rado setim. I onaj cudni izdah. Oo. Svaki stranac koji ovo bude citao pomislice svasta. A ja znam da samo ti razumes. Samo tebi ovo znaci. I koga je jos briga za ovako nesto? Boze, pa to je samo rekonstrukcija dogadjaja ciji svedoci nisu bili. Ali ja to samo zbog tebe i pisem. Nedostaje mi ono tvoje: Dragana, osecam miris cigare, opet pusis. Nedostajes mi ti, Draga. Verujes li? Ja tebi ne, znam. Kladim se da nisi pomislila na mene. A ne trazim to. Negde te i razumem. Ipak, bila sam prolazna licnost u tvom zivotu. Ti zelis vise, grabis bolje. Budi oprezna. Voli te tvoja Draga.

Znam da Balasa nisi volela, ali  http://www.youtube.com/watch?v=b8JzvAeeVEE . 

Tesko je kad za nekog jedinog i svog postanes zrnce soli. Tesko je kad tvoj neko prestane da te voli.

Biro siri ruke ka meni, ja se opirem.

Haaaaaaaaa. I generacija iz ’93 je konacno zavrsila srednju skolu. Verovatno svi mi ocekujemo mnogo od drzave i daljeg zivota. Tek sto smo izasli iz caure, mislimo da smo bez premca i hrlimo u dalja osvajanja. Samo da se ne zaletimo previse. U vazduhu osecam punoo padova, puno promasaja i razocarenja. Ja sam na to spremna. Pripremljena sam. Sve su to velike ambicije. Jos ni faklultet nismo upisali a sebe vidimo kao buduce lekare, medicinske sestre i vrlo uspesne terapeute. Ha ha ha. Sipak malo, kako kaze moja baka. Jos mnogo krvi i znoja treba da se prolije da bi dosli do te diplome. A i kad dodjemo mozemo samo macku o rep da okacimo. Ha ha… Smesno mi je. A tako smo poleteli, tako smo srecni. I smejem se sto smo toliko glupi. Najmanji je problem u celoj toj prici doci do te diplome. Hipoteticki gledano, dobijemo diplome i? Onda? Onda kukamo kod mame i tate kako nema posla, salterusa na birou nas vec sedmi put vraca za izvod iz maticne knjige rodjenih pokojnog pradede. Haaahaha . Njoj se moze. Ona ima posao. Ima tu privilegiju da zajebava sve druge obicne smrtnike koji pokusavaju da dodju do njega. Osmi put odneses pradedin izvod a ona kaze da je previse star. A pradeda je umro. Phahaha. Ali koga jos briga, snadji se. Na njihovu veliku zalost, na kraju odneses svu potrebnu dokumentaciju i prijavis se. I cekas. Cekas. Cekas. Ne znam da li sam vec rekla da cekas? I naravno opet sipak. phahah. Izgleda da je moja baba bila jako inteligentna osoba. Odlucujes se da se pridruzis politickoj partiji cije stavove ne podrzavas, sta vise si izricito protiv njih. I onda ti sa diplomom Medicinskog fakulteta (u nekom gorem slucaju i sa specijalizacijom) pokusavas da odigras ulogu tanga gacice. Phhahaha. Meni ovo sve vise zanimljivo biva. I ti “tanga“ tako vec nekoliko meseci uslisavas njihove zahteve, pustas da pisaju po tebi i ti sve to guras sa osmehom. Pritom ti je rukovodilac tvoj drug iz osnovne koji je 6 meseci bio u KP domu. SRBIJO MAJKO, STA TO RADIS SA SVOJOM DECOM? Nekako se taj drug iz osnovne smiluje i kaze ti da si dobio sluzbu u selu kraj Kraljeva. Fino mestasce, par stotina ljudi, pasnjaci i livade na sve strane. Plata je solidna, nadji stan i posao je tvoj. hahahha. Ako kojim slucajem odbijes, gubis priliku da dobijes bilo koji drugi posao, jer si ti covece nezahvalan. Ti se sprdas sa njima. Oni su ozbiljna partija, i stite interese svog rukovodioca. Ako se pokazes kao fin lekar mogu da ti izboksuju mesto u Kraljevackoj bolnici. phahaha. A ti budi djubre pa nemoj da prihvatis tako lep gest od tako finih ljudi. Seti se da si ti to zasluzio. Seti se “tanga“ sta si sve radio zarad tog posla. phahahaha. Aj, aj, aj. E, tako stoje stvari. Ostaje mi samo nada da cu na prijavi za biro naici na neku neiskusnu salterusu koja me nece mrcvariti i koja ce me pozvati za 15 dana da me obavesti o nekim promenama. GENERACIJO, SRECU VAM ZELIM. 

Uzasno nedostaje.

Nedostaje mi moja kucica. Nedostaje mi moje dvoriste puno cveca. Nedostaje mi cesma i  zedna sam njene vode. Nedostaju mi ljudi koji ne mare o tudjim zivotima. Nedostaje mi srecno detinjstvo koje sam provela u izolaciji. Bilo je srecno. Bilo je lepse nego bilo cije na ovoj planeti. Nedostaju mi Lidija, Merita i Denis. Nedostaju mi baka i deka. Nedostaje mi secanje na njih. Nedostaju mi duge, prave ulice mog sela. I ne mrzim nikog. Uzeli su mi sve. Ali secanje, to mi ne mogu uzeti, ono ostaje. Ostaje da stvori povremenu bol. Bol koja ne prolazi na primenu medikamenata. I uvek kad se vratim, kada obidjem mesta koja su mi znacila, kada vidim ljude koji mi nedostaju ponovo se razocaram. Nisu to vise ista mesta. Mirisu na prljavo. Zelene su boje. Muslimanske boje. Sve je u obliku polumeseca i zvezde. Nema vise sajkaca, tu su bele kapice koje te podsecaju da ti tu vise nemas sta da trazis. I jebem ti politiku. I jebem ti drzavu i sve u njoj. Na hiljade mladih ljudi je ostalo bez detinjstva, na hiljade ljudi bez buducnosti. Ima i onih koji ne mogu da se priviknu na nov zivot. Ceznu, nadaju se, zive u cauri. Trebalo bi da mrzim te ljude koji su mi uzeli sve. Ne. Moja tema nisu oni. Oni cak i ne bi sve to uradili da smo mi Srbi mogli da se slozimo i da pokazemo jednom ko smo i sta je nase. Skoro cujem da su oskrnavili crkvu u kojoj sam krstena, koja je bila moje najvece svetiliste. I to je ono sto me boli. To je ono sto nagriza sve u meni. Raspadam se neprimetno na sitne komade i ne mogu dalje. Nekad stvarno ne mogu dalje. Dodju tako dani kad se zapitas: Kako si dospeo do ovde? Odakle ti snaga? Sta te to tera na borbu, na dalja osvajanja i na dalja prisvajanja? Tera me to sto zelim da stvorim svoju pricu. Da ispisem svoju istoriju. Ne zelim da dozvolim sebi da svojoj deci nemam sta da ispricam o svom zivotu. Da je sve kao gumicom obrisano. I ne, niko me ne razume. Niko to ne moze da razume. I molim Boga da ne dozvoli da bilo ko tako nesto dozivi. Ali ja ipak pamtim samo lepe stvari. Zelim da pamtim samo te lepe, ove ruzne i nisu bas neka posebna prica. Tih ruznih ima i previse u medijima. Nekako mi se cini da su ljudi i oguglali na njih. Iskreno, i meni se nekad povraca na price koje su ispricane vise puta u razlicitim formatima. Ja pamtim moju (samo moju) skolu. Biti jedini djak u 4 generacije je za mene bila titula. Ponosna sam na to.  Ponosim se svojim poreklom i mestom u kome sam odrasla. 

Miro, Milena, Nikola, Marko, Milane, Nemanja… Nedostajacete, uvek!