Uzasno nedostaje.

Nedostaje mi moja kucica. Nedostaje mi moje dvoriste puno cveca. Nedostaje mi cesma i  zedna sam njene vode. Nedostaju mi ljudi koji ne mare o tudjim zivotima. Nedostaje mi srecno detinjstvo koje sam provela u izolaciji. Bilo je srecno. Bilo je lepse nego bilo cije na ovoj planeti. Nedostaju mi Lidija, Merita i Denis. Nedostaju mi baka i deka. Nedostaje mi secanje na njih. Nedostaju mi duge, prave ulice mog sela. I ne mrzim nikog. Uzeli su mi sve. Ali secanje, to mi ne mogu uzeti, ono ostaje. Ostaje da stvori povremenu bol. Bol koja ne prolazi na primenu medikamenata. I uvek kad se vratim, kada obidjem mesta koja su mi znacila, kada vidim ljude koji mi nedostaju ponovo se razocaram. Nisu to vise ista mesta. Mirisu na prljavo. Zelene su boje. Muslimanske boje. Sve je u obliku polumeseca i zvezde. Nema vise sajkaca, tu su bele kapice koje te podsecaju da ti tu vise nemas sta da trazis. I jebem ti politiku. I jebem ti drzavu i sve u njoj. Na hiljade mladih ljudi je ostalo bez detinjstva, na hiljade ljudi bez buducnosti. Ima i onih koji ne mogu da se priviknu na nov zivot. Ceznu, nadaju se, zive u cauri. Trebalo bi da mrzim te ljude koji su mi uzeli sve. Ne. Moja tema nisu oni. Oni cak i ne bi sve to uradili da smo mi Srbi mogli da se slozimo i da pokazemo jednom ko smo i sta je nase. Skoro cujem da su oskrnavili crkvu u kojoj sam krstena, koja je bila moje najvece svetiliste. I to je ono sto me boli. To je ono sto nagriza sve u meni. Raspadam se neprimetno na sitne komade i ne mogu dalje. Nekad stvarno ne mogu dalje. Dodju tako dani kad se zapitas: Kako si dospeo do ovde? Odakle ti snaga? Sta te to tera na borbu, na dalja osvajanja i na dalja prisvajanja? Tera me to sto zelim da stvorim svoju pricu. Da ispisem svoju istoriju. Ne zelim da dozvolim sebi da svojoj deci nemam sta da ispricam o svom zivotu. Da je sve kao gumicom obrisano. I ne, niko me ne razume. Niko to ne moze da razume. I molim Boga da ne dozvoli da bilo ko tako nesto dozivi. Ali ja ipak pamtim samo lepe stvari. Zelim da pamtim samo te lepe, ove ruzne i nisu bas neka posebna prica. Tih ruznih ima i previse u medijima. Nekako mi se cini da su ljudi i oguglali na njih. Iskreno, i meni se nekad povraca na price koje su ispricane vise puta u razlicitim formatima. Ja pamtim moju (samo moju) skolu. Biti jedini djak u 4 generacije je za mene bila titula. Ponosna sam na to.  Ponosim se svojim poreklom i mestom u kome sam odrasla. 

Miro, Milena, Nikola, Marko, Milane, Nemanja… Nedostajacete, uvek!

Advertisements

4 thoughts on “Uzasno nedostaje.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s