Ljuta sam na medu. Nije trebao sad da ode.

Ovako moj meda.Napustio me je moj meda. Nemam ga vise. Nemam kome vise da kazem sta me muci. Niko vise nece predstavljati najneznije bice koje ce mi svake noci brisati suze. Meda se izgubio. A mozda je to i zeleo. Verovatno mu je dozlogrdilo da stalno bude tu za jedni tatinu princezu i da slusa njene raspale price. Dokurcilo mu, kako kaze moja baba. A meni nedostaje. Tako ga zelim sada. Treba mi njegova mekoca i njegove blistave oci. “Medo, cuvam ti levu polovinu kreveta. Dodji.“ Tako, bas tako ga stalno zovem. Evo vec peta noc. A njega nema. Lepse mu je da spava iza mracnog kredenca ili mozda u nekom uglu dvorista. Toplinu mog zagrljaja zamenio je budjavim i mracnim mestom. Pa on bas nista ne zna. A taman sam htela da mu kazem da mi je dobro. Da se osecam kao leptir. Da vise nece morati da mi brise suze. Jer, shvatila sam da je ljubav kurva. Da nije za mene. Meni je lepse, kad sam, ovako, bedna i sama. I htela sam da mu se zahvalim. Znam da sam malo preterivala. Jao Boze, sta je sve on morao da slusa. Pa i razumem ga. Da sam na njegovom mestu, otisla bih ja jos ranije. Ali ako je izdrzao  moje lose, po nekom starom pravilu, treba da dodje i oseti moje najbolje. Trgla sam se. 
-Medo dodjiiiiii… Nemam kome da pricam price za laku noc. Bas nisi neki frajer. Uzelela sam se. A naci cu te. I Znam da ces posle reci da si se samo igrao zmurke. I nije ti neka fora. I posle, nikada te vise necu pustiti da odes. Drzacu te za ruku i paziti od velikih mocnih bauka. Secam se ja koliko si ti puta mene tako branio. A bila sam mala. Sad sam porasla a ti si ostao mali. I sada cu ja tebe cuvati. Obecavam, samo se vrati.

A nesto mi je svejedno.

-Koji cemo film? 
Ma, svejedno.

Danas sam, konacno, tome dala znacaj.Moja najcesca rec ovih dana je svejedno. Nesto sam bez zivota, nekako mrtva, ubijena. Svejedno mi je sta cu piti, gledati, sto je najgore i citati. Svejedno mi je sta cu obuci. Svejedno mi je kako cu izaci na ulicu i da li ce me neko primetiti. Spava mi se, hronicno sam umorna i nemam snage da uradim bilo koju stvar koja ce biti doprinos mom malom svetu. Jednostavno mogu samo da sedim, da jedem( svejedno sta) i da brojim male rupice u zidu. Ne zanima me sto je Ban Kimun posetio ovu nasu prelepu zemlju i sastao se sa nasim, isto tako lepim, predsednikom. Ne zanima me sastavljanje Vlade, ministarstva a ni clanovi Skupstine. Isto tako me ne zanimaju drustvene mreze. A puste su vise. Svejedno mi je da li cu biti tu ili ne. Svejedno mi je, cak, i kako cu papuce da obujem. Leva papuca na desnu nogu, nema razlike, sasvim se uklapa.A kisa pada, i pokusava da me pokrene i da me natera da kazem da mi nije svejedno sto ona pada. A tako je mrzim. Tako mi je bljak. Ali opet, svejedno mi je. Moze da pada celu noc. Cak mi je svejedno da li ce se ovo nekome dopasti ili ne. Svejedno je da li ce se neko pronaci.

Telepatija je cudo. Ali bolest, bolest je nesto drugo

-Da ti ispricam ja moju pricu Dragance. Cuo sam se ja redovno sa jednom devojkom. Ne preko telefona, ne preko interneta, nego onako, telepatski. Ne cujem ja glasove u usima, to dolazi iz duse. Napravise me ludim. Ja nisam lud. Javljala se ona meni stalno, 2 godine smo mi pricali. Opisala mi je sebe kao da je u policiji. Ali nikako ne moze da mi objasni gde zivi. Znam da je iz Srbije, znam koliko ima godina, znam da ima tako smedju kosu kao ti, plete pletenice kao ti ono sto pletes. Sve kao ti. Pevala mi je stalno onu pesmu Dragane moj kad dodjes ti kada zagrme trube i svi svatovi. I ono od Dzeja mi je pevala, znas onu. I kaze ona meni isplescu ti pletenicu da ti pokazem da ja mislim na tebe. I stvarno, ja se ujutru probudim, kad ono, pletenica. Svako vece mi se javljala sve dok nisam dosao u Srbiju i dok nisam tebe upoznao. Od tad mi se vise ne javlja. I svasta sam joj rekao zadnji put. Sta mi se tu javlja i zavarava me kad ja ne znam ko je ona. Nemam prestavu. I tako sam zavrsio sa njom. A javljala mi se jedna Svajcarka. Ona ti je luda kao kupus. I nju nisam upoznao. I kazem joj ja jednom, tako telepatski, ako me ovo ono onda se zakuni u kosu. I ona se zaklela. Kad ja jednom u gradu, njoj kosa pobelela sve. Jao reko, kurvo jedna raspala, ti ces mene da lazes. I ona mene terala da se zakunem. I ja sam se isto zakleo u kosu. I vidis, sad mi kosa svetlija. Sad je plava. Znas kakva je bila pre, braon. Sad je plava. I sa njom se vise ne cujem jer joj ja vise puta posaljem misao, napnem mozak i kazem: javi se, javiii se, javiiiiii seee. Ona nista. Zamisli. I reko sam, necu vise da joj se javljam kad se ona pravi budala i nece da odgovori. A primetila je da moze nesto sto nikada nije mogla, a sad nece da se javi, nece da se odazove. Najvise mi zao za onu prvu. Nju da sam upoznao sve bi bilo super. Imam ja tu moc, da ubacim misao i da posaljem. Sta mislis Dragance, sta je to?

-To je ljubav.

Ma gde je to ljubav, kad ona nece da se javi, covece.

-Onda je to, mozda, srodna dusa.

-Ma nije srodna dusa. Mislim, mozda jeste, ali znas, ono. A sto sam upoznao jednu Nemicu. Isao sam na kafu u jedan kafic. I ja sedim kao ovde, a ovde stoji tabla jedna sa slikama. I na toj slici ona sa drugaricom. Ja pogledam sliku i pokusam preko slike da joj udjem u dusu. I kazem: e sto nisi moja. I nista to. Drugi dan dodjem ja sa drugom na kafu, kad ona tu. Krenemo mi tu da pricamo, sve na nemackom znas, i ona mi tu plati kafu. I na konto te kafe sam ja sad sa njom u kontaktu vec godinu iii, ne u stvari godinuuu iii, nepunih godinu dana. I jadan dan, ja krenem na posao, kao sad ja da zivim u Brus, a u Krusevac da idem na posao. I ja ti iz voza vidim njena kola. 408-512 Znam joj tablice napamet. Ja mislio ona prepila, pa zaboravila kola tu. Pijandura. Kad ja vidim nju. Jao, ulazi u voz. Oci pocese da mi rade kao fliper, znojim se iako je zima. Udje ona, ja joj kazem : Haj. Javim joj se. Ona poce da se vrti k’o na igle, ko na eksere. Okrece se, okrece i pap, kod mene. I neko vreme smo zajedno isli na posao. Ja pokusam da joj posaljem misao. Javi se ona meni i kaze da radi u nekoj firmi za zaposljavanje. Drugi dan ja nju pitam gde radi, kad ona stvarno kaze da radi u toj firmi. Zamisli. Znaci nije laz, nisam lud. I tako ti ja komuniciram sa njima. Ajde da probam tebi da posaljem neku misao. Mozda smo srodne duse. 

-Ajde.

-I?????? Sta sam ti rekao?

-Ne znam. Nista nisam cula. Stvarno.

Pa nista ti nisam ni posalo. To je to. Mislim, nemoj da mislis da sam napadan. Ali ja sve nekako mislim da si ti ona prva. Ti jel komuniciras tako sa nekim momkom? Mislim da razmisljas o njemu?

-Da, da. Svakako da imam nekog na koga stalno mislim. Ali ja sam, ipak, izabrala drugu vrstu komunikacije.

-Ne valja ti to. Telepatija je cudo. Ja nisam bolestan. Ja samo tako, eto, komuniciram sa mojim devojkama.

Najsrecniji dan.

Sreca? Cvrsto sam resila da pisem o njoj. Sta je sreca za mene?! Sranje. U startu mi nesto govori da ovo nece biti tako dobar tekst. Potrudicu se. Hajde da krenemo od poslednjeg srecnog dana. 24. jun. Davno. I dok je dan neprmetno izmicao i isao u susret tami, jedno bice je mene ucinilo srecnom. Boze, kako ona nije normalna. Zbog mene je ona presla 6 kilometara bajsom, da bi mi poklonila lizalicu. I onda prostruji sve u meni. Mogu da skacem od srece. Imala sam snagu da se popnem i sidjem sa Kopaonika. Zenice se uvecale, srce je pocelo da lupa jace a usne se rasirile u najveci osmeh do tad. Pa ja sam voljena. Ja sam joj draga. Ona nije neko. Ona je nesto posebno. I kad adrenalin dospe u nasu krv mi mozemo sve. Ja sam tog dana mogla sve. I na kraj sveta ako treba. Kako mi je samo to tada trebalo. Kako je samo znala da pravi korak napravi u pravom trenutku. Kako joj se divim na uspehu koji je postigla. Mislim da je i sama svesna da mi je tada bila najpotrebnija njena paznja. Boze, koliko je volim. I sada, dok se prisecam tog 24. juna sreca ponovo navire. Budi sve damare u meni. Prijateljstvo je kao stablo jabuke. Ukoliko mu posvetis dovoljno paznje i u njega ulozis ono sto je potrebno dobices njegove najlepse plodove. Ti plodovi su ono pravo. Oni te drze, zbog njih ne dozvoljavas sebi da pokleknes. Ja u njoj nalazim energiju.  Nikada mi nije rekla da joj je tesko, da ne moze, da pati. Ona sebi nikada tako nesto nece dozvoliti. Verovatno joj je i tesko nekad, ali ona prosto o tome ne zeli da razgovara i sve to spakuje tamo negde u poslednjoj pregradi svog uma i ne razmislja o tome. To je devojka koju ja zelim zauvek u mom zivotu. Prosto, njene pozitivne vibracije su mi potrebne. Mora da bude tu, zauvek. Ako ode, ja nisam ja. Nema me. Ne znam da li to zna. Trebalo bi da to oseca. Najvise volim kada je tu za mene kad dobijem napade psihoza. Kada se uplasim gladajuci erotski triler. O.o Kad se on ne javlja sedam dana a ja u iskusenju, i tada je tu. Da me spreci, zaustavi. Nekada tako prolaze minuti cutanja. I tada mi je lepo. Volim taj deo. Volim kad mi kaze: ali sta cemo. 😀 Volim kad me pita gde idem i sta ce mi kupaci. 😀 Volim kad mi kaze da su mogli da nas bombarduju koliko volis. Volim je zato sto mi tako cesto kaze da sam “PRELEPA“. 😉 ❤

I dodju tako ti dani…

Cesto gledam zalazak Sunca. Zasto ja nisam Sunce? Moja bi jedina obaveza bila da izadjem i da zadjem na vreme. Oooo tako cesto to pozelim. A mozda mnogo zelim? Boze kako smo mi ljudi mali i nemocni. Kako nekad ne mozemo da se odupremo osecanjima, naletu emocija. Zasto je covek tako mek kada treba da bude tvrdji od kamena? I zasto moje srce zaigra kada god vidim to ime na ekranu? I zasto pocinjem da drhtim kada cujem telefon,a na ekranu pise: “mica moja“Mozda je mica, ali nije moja. I zasto ga prisvajam? Zasto se vezujem? Zasto kada ja nikada necu videti njegove oci, dotaci njegovu kozu i cuti njegov glas uzivo? On je u stvari imaginaran. Ne zelim da prihvatim cinjenicu da ne postoji. A tako mi to treba. Treba mi gumica za secanja. Kako sam bila slaba. Ja koja se uvek samo sprda, ja koja zbog takvih stvari podjebavam druge. MENI SE TO DESILO. EJ!!! Opasan je to igrac. Pokusala sam da se borim, rame uz rame sa njim. Ali ne. On dominira. Balas u svoj pesmi kaze: “Mene je tesko voleti.“ Konacno shvatih tu recenicu. Tesko ga je voleti. Samo ne znam da l’ ce nekada proci. Cini mi se kao da ce to uvek biti tu. Da cu i dalje da menjam ponasanje kad god ga se setim, kad god me nesto na njega podseti. Da ce tako biti dugo, dugo. Moram da naucim da to artikulisem. A najvaznije je da naucim da se suzdrzim i da pokusam da izbegnem dublje zadiranje u problematiku. Ne sumnjam da sam mu draga, ali sumnjam u dve reci koje je jednom rekao. Nisam ih osetila. Nisu me dodirnule. Naravno da ja njega shvatam, u frci je i ne stize da se odmori kako treba. I sad ce on, bas, da se seti mene. Ma da. Ali ako su one dve reci istinite onda, mozda, ne bi trebao ni da me ispusta iz misli. Filozofsko pitanje. Ipak sam otisla jako duboko, u samu srz. A uz sve to, mozda ja gresim. Mozda ja u stvari ne svatam koja je fukncija tih reci. Mozda one znace nesto drugo. Mozda isto znace ali na drugi nacin. A mozda i ne znace. Mozda su samo reci. A reci k’o reci. Uvek ostavljaju dubok trag. Bole, peku i kidaju sve u nama. I zato smo mali. Lako je Suncu. Ono je veliko. Od njega svi zavisimo. A ono, prosto, samo izlazi i zalazi. A sija. Ono ne zna za gubitak. Suncu niko ne nedostaje. Ono je nezavisno.