Psssst! Spavaju osecanja.

Osecanja kao da su stala. Razum je postavio barijeru i ne dozvoljava da je iko predje. Ali cudi me kako se osecanja ne pobune. Obicno se najjasnije cuje njihov glas. Ona vode glavnu rec u svemu. Sad su se pritajila. Ocekivala sam bar otpor i borbu, ako nista drugo. Do sada su se grabila, cupala i gurala da dodju do svog cilja. U nekim trenutcima se zapitam da me nisu napustila zauvek?! Ali, nisam ja te srece. Tu su ona, samo su se malo sklonila po strani. Mozda je ipak to njihova taktika. Da puste mozak da se malo on pomuci i izbori za nesto. A on nece. Sto se njega tice taj plen i ta kula koju treba osvojiti nije vredna osvajanja. On misli da je to suludo i jako potresno za ceo organizam. Dve potpuno razlicite strane se bore i biraju moju sudbinu. Ili cu i dalje ceznuti, plakati i moliti ili cu postati jaka i stabilna zena koja zna put do uspeha. Ako se odlucim za prvo to nece biti tako tesko. Put je tako gladak i poplocan perjem. I dok hodas tim putem osecas da te na kraju ceka ogroman poklon sa velikom crvenom masnom. Iluzija. Na kraju tog puta, ustvari, stoji jedan glodar. Ceka te. Pojesce te u velikim mukama i polako, sa uzivanjem. Ova druga staza je malo trnovita, malo bolna i puna pelina. Ali na kraju dobijas ono sto zaista zelis da budes. Ja u tom slucaju dobijam mene. Pravu mene. Mene o kojoj ceznem. I ja sam, valjda, krenula tom stazom. Zelim moju mene, pa nek se srusi sve. Moze kamen sa neba da pada necu odustati. Kamen moze da pada, ali osecanja ne smeju da se probude.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s