Danasnja tuga.

Zraci sunca se probijaju do mene i bude me. Naizgled, sasvim obican dan. Ali, otvorila sam oci i znala sam sta me ceka. Ceka me ona. Zove me danas. Zove da odem na godisnji pomen i pomolim se za pokoj duse. To poznato lice u ogledalu ima onaj izgraz koji dobije kad god se seti nje. Idem ka kuci u kojoj se rodila i zivela nepunih 18. godina. Zastala sam od bola u stomaku. Nesto se otrglo od mene. Isto kao i onog dana kad su mi javili da je vise nema. Dok grlim njenu majku kao da osecam njen bol, kao da ga kroz zagrljaj deli sa mnom. Stezem je sto jace ne bi li joj olaksala teret. I onda je povorka krenula. Najbolji drug i drugarica predvode kolonu. Na trenutak sve opet staje. Opet se svi prisecaju gubitka. Kada na slici vide njen lik i u koloni vecinom mlade ljude, retko ko ostane ravnodusan. Nesredjeno, seosko groblje. Ne zasluzuje je. kako zemlja moze da prihvati tako lep cvet?! Dok spustam plato sa psenicom, svecom i vinom citam tekst na nadgrobnoj ploci.
– Jelena Dimitrijevic-

– 1993-2011-

Jezive su godine. I dok se svi sa svestenikom mole za oprost voljnih i nevoljnih grehova u meni tutnje gromovi. Pritisak u glavi raste, nabija tenziju. Sunce przi sve pred sobom. I suze koje idu su vrele. Kao da za sobom ostavljaju ranjavu putanju. Stipaju. Ne volim ovo. Vise volim da joj odem sama. Tada se ispricamo kao nekad. Tada me posavetuje najbolje sto moze. I danas sam svasta videla. Kao da je prvi put. A u stvari, to se desavalo pri svakom odlasku na njeg grob. Prozdrljivci na sve strane, cujes im svaki pokret usana i mljackanje. Masni prsti nisu iskljuceni. I sve ovo ruzi ovaj tekst ali to je nesto sto mi je zgadilo ovkava okupljanja. Nekada covek ima utisak da su dosli da se najedu. Ali to nije omelo moje razmisljanje o njoj. Znam da bi ona rekla, neka ih, sta ti je?! Odlazimo i ostavljamo je tamo samu. I ponovo sve krece. Opet zagor ljudi. Zivot se nastavlja normalnim tokom. Opet smeh. I opet, kao da je nikad nije ni bilo. Tako brzo je zaboravljaju. Tako brzo se gasi iz njihovih zivota.  Ali ne mari. Ljudi k’o ljudi. Vazno je da nikada nece otici iz zivota ljudi koji je vole. Obecala sam da je vise necu spominjati. Ali jace je od mene. Nedostaje mi moja dunda.

Advertisements

3 thoughts on “Danasnja tuga.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s