O lepim plavim ocima.

O tim plavim ocima treba dosta pricati. Tako lepe plave oci su tuzne. A i kad su tuzne one imaju svoj sjaj. I taj sjaj nije isti kao kod drugih ociju. Ovaj sjaj je prozracniji i mek. Suptilan. Sjaj sa stilom. Te lepe plave oci nemaju druge oci da u njima vide svoju lepotu i nisu je svesne. 

-Plave oci, tako ste lepe kad ste tuzne.

Ali to vam nikada necu reci jer cete teziti ka tome da stalno budete tuzne samo da bi bile lepe. Ovo samo sapucem vetru kako bi razvuko moje reci na sve i jednu stranu sveta. I nemojte, nemojte biti tuzne. Bolece vas. Trazite druge oci kako bi otkrile svoju lepotu. Hajde, pomucite se malo. Nacicete vec neke odgovarajuce, mada sumnjam da ce biti i nalik vama. 

I ne, ovo nije tekst o ljubavi ili zaljubljenosti. Ovo je samo tekst o lepim plavim ocima.

Alhemicar

Nesto samo malo slicno sam dozivela citajuci “ Zlocin i kaznu“ i “ Orkanske visove“ . Ali nista me nije tako dotaklo i otkrilo kao “ Alhemicar“ Paula Koelja. Procitala sam je u dahu. Grabila sam i gutala recenice. Paulo zasluzuje sve pocasti ovog sveta. I ne preterujem. Poprilicno sam procitala, ali nista nije ni priblizno u meni ostavilo ovakav utisak. Osetila sam veliku zal kad sam zaklopila korice. Kako se kraj blizio nisam zelela da se zavrsi a u isto vreme me je zanimalo da li ce mladic doci do svog blaga. Odusevila me je njegova snaga i volja da uspe. A bilo je i kolebanja, tipicno za ljudsku vrstu. Verovao je u nesto sto nije opipljivo i sto nije pred njim. Pomalo nerealno. Retko koji covek bi uradio tako nesto. A da, ne zaboravljam da je to ipak samo filozofska bajka. 

Magija je prestala.

Koliko sam puta probala da odem.. Koraci su bili jako nesigurni i trapavi. I bilo je dovoljno samo da me uhvati za ruku, povuce i lagano podigne. I opet bih bila njegova. Ali ovog puta ne. Ovog puta sam ja resila da budem pravi zloca. Kada mu je najpotrebnije sklonila sam se iz njegovog zivota. On je to meni mnogo puta uradio. I, ja to ne radim iz osvete, vec da bih zastitila sebe. Neko moj je otisao iz mog zivota. Kakvo je djubre bio trebalo bi da likujem. A meni je po malo i krivo, zao mi je. Boze, cak bih i suzu pustila. Kao da zelim da on i dalje bude tu, da me jos malo muci. Uzivam u tome. Kakav sam ja mazohista. Ali valjda mi ponos neda da predjem preko svega i zato se i dalje drzim. Mada, nikad nisam sama. Mozda je i to jedan od razloga sto ne popustam. To sto nemam vremena da mislim na njega. Nije mi zao sto se gasi iz mog zivota. Mada boli poprilicno. I koliko god se on trudio, nema nas vise. Puuuuffff i gotovo. Magija je prestala. Ako je ikada i bila magija.