Svi pricaju, niko ne zna.

Kosovo, Kosovo, Kosovo. Ima li jos neke teme ovih dana osim Kosova, Ante Gotovine i Ramusa Haradinaja??? Svi se kao bune, protive… Niko ni prstom nije mrdnuo za nas, ljude koji smo toliko vremena proveli na tom Kosovu. Nismo ni trazili. Dovoljni smo bili jedni drugima. Nervira me to licemerje. Sada svi ispiraju usta a niko blage veze nema o stvarnom stanju. Cast pojednicima. Izbegavala sam da bilo sta pisem na ovu temu jer ne zelim da se mesam u politiku, smatram da nisam dovoljno potkovana sa te strane. Ali sto se tice Kosova uopste, itekako znam da kazem dosta pametnih stvari. Rodjena sam tamo i zivela do 2008. Kada sam se konacno oslobodila tih stega i presla u Srbiju nikog’ nije zanimalo kako sam ja zivela tamo i patim li. Mada ja nisam ni imala bas neku zelju da pricam o tome, Bolna je to rana. Tada je bila jos vruca. Svima je Kosovo deo Srbije, pradedovina, srce Srbije, ponos Srbije… To su samo puke reci, nanizane na lanac bez ikakvog reda. Sta ste vi uradili za to srce Srbije? Sta ste u radili po pitanju tog vaseg ponosa? Gde je? Tako se izjasnjavate jel? Okrecete ledja pradedovini? Gde su dela? Mada, mozda vas i razumem. Kukavicluk je duboko usadjen u svima nama, razume se. Ali molim vas nemojte potencirati to vase srboljublje i vasu odanost Kosovu. Bedno je. Zalosno i potresno za nas. Ne zelim da uvredim bilo koga, nije mi to cilj. Samo vas molim da ne ispirate usta tim. Osecamo se kao stvar. Predmet. Kao da samo cekamo gde ce nas staviti. Kome cemo sluziti kao ukras… Jadno. I sta je toliko cudno oko ovih oslobadjajucih presuda??? Sta ste drugo ocekivali? Srbi su krivi, niko drugi. Verujte da mene ovo uopste nije povredilo niti dotaklo. Zasto je vas? Od kad ste vi to veliki Srbi? Tuzno je samo sto oni slave, a ljudi koju su jos tamo nemaju prava ni na plac. Ni na krik. Kako to da neko ima prava na emocije a neko ne? Kako to da neko ima prava da iznese svoje misljenje a neko ne? To je nepravda. To je ono sto boli. A vi veliki Srbi ladite j**a u Srbiji i komentarisete nesto za sta niste kopetentni. ZASTO??? Prestanite, molim vas…

Volim te.

Mrzim nacin na koji se smejes. Mrzim to kako slazes reci kao slagalicu. Mrzim nacin na koji baratas sa mojim osecanjima kao sa klikerima. Mrzim nacin na koji razmisljas. Mrzim tvoj glas, oci i kosu. Mrzim tvoje obrve. Da, obrve. Tako ih mrzim. Mrzim tvoj pogled na svet. Mrzim tvoj duh. Mrzim to sto uvek mozes da me nasmejes. Mrzim tvoju inteligenciju. Mrzim tvoju opustenost. Mrzim sto zbog tebe drhtim. Mrzim to sto si mi svakoga dana prva i poslednja misao. Mrzim to sto svima pricam o tebi i o toj mrznji. Mrzim to sto svi znaju ko si ti. Mrzim to sto me svi pitaju sta ima novo po “nasem“ pitanju. Mrzim nacin na koji pises. Mrzim tvoju misao. Mrzim svaki tvoj princip.  Mrzim sto me i najveca glupost podseti na tebe. Mrzim sto na nekom’ prvo trazim slicnost sa tobom. Mrzim sto si mi merilo za bilo sta. Mrzim to sto si ti sema po kojoj upravljam zivot. Mrzim sto si tako nesavrsen. Mrzim to.

Ovo lepo zvuci. Ipak, mesto svakog mrzim treba staviti volim. Jer je to ono sto zaista osecam. Jedina stvar koju zaista mrzim je to sto te volim.

Nadam se da mi moji prijatelji nece zameriti sto sam ovih dana pateticna. Sto ih gusim tobom. Ako su to zaista prijatelji razumece. 🙂

Osecaji… Ti glupi osecaji…

Zauzeto. Opet sam probala. Opet sam pala. Zauzeto je. A tako zelim to srce. Ne odustajem. Ne. Od takvog srca ne mogu odustati nikad. To je ono srce koje mi lezi. Zelim takvo srce zauvek. Ali ko me jos pita. Tesno mi je. Zauzeto. Odzvanja u glavi. Ne moze to srce da se promeni, ne moze da me primi. Mozda bi htelo. Ali ne moze. Malo je. Koliko ljubavi moze da stane u jedno srce?  Ili koliko j0s ljubavi posle jedne velike?!  To srce zavarava sebe. Hoce da voli moje. Zauzeto je. Opet odzvanja… A moje? Moje lupa, bije, probija kordone. Dokazuje se. Pokazuje spremnost da voli. Svim svojim atomom. I voli. Ali gori od zelje da lupa u istom ritmu kao i njegovo. Boze, zauzeto je. Vec se gusim od tih glasova. A srce lupa, lupa…. T-tk, tt-tk, t-tk… Cujem. Da. I ono kaze: Zauzeto je. Pa dobro, ono  pristaje  i na prijateljstvo. Ono pristaje i na jednostavno poznanstvo. I na secanje. Pristaje i na davno proslo vreme. Mozda ce nekada, negde naci slicno srce. I slama se. Puca kao staklo. Ali pristaje. Jer, najlepse srce je prokleto zauzeto.

Kako ovo da nazovem a da ne bude grubo?

I nije promislila. Odlucila je na brzinu, kao da je to najobicnija stvar u zivotu. Kao da je nebitna koliko i koje ce carape tog dana obuti. I BUMMMM. Okrenuo joj se svet naopako. Udati se za coveka koga vidi prvi put u zivotu, sa kojim se zabavlja 24h, to je za nju bilo normalno. Ne normalno, cinilo joj se bezopasno. Pojurila za k..m kako kaze moja baba. A pre toga od zivota samo paucina. Osetila se makar bezbedno u njegovom narucju. Naravno da nije osetila ljubav, za to vreme mozda nije osetila ni strast. A dala mu se. A on? E on je hteo samo da preboli bivsu ljubav. Da je povredi. Da je zaboli sto je ozenio drugu. Nije shvatio da ce povrediti sebe, zenu i mozda jos nekog, nekog ko je potpuno neduzno bice u celoj prici. Nema pravo na odluku, na svoj korak. Htelo- nehtelo dete mora. I to je ono sto je tuzno. I naravno on nije mogao. Dosla je beba a on je sve manje vremena provodio kuci. Vratio se bivsoj ljubavi. I ne treba ga kriviti, mozda treba samo nju. Sve je znala, a verovala je u svoju moc da ce ga osvojiti i da ce biti njen za ceo zivot. Tako plitkoumno. I onda je doslo najgore, poceo je da preti, da je maltretira, da je tera iz svog zivota. I ona je otisla, vratila se kod njenih, sa malom devojcicom. Pocela je da radi, nije dobila platu i napustila je posao. I onda ono cega sam se najvise bojala. Otac je prodaje nekom coveku koji takodje ima dete i koga nikada nije videla. Ona pristaje jer drugi izbor nema. I zao mi je. Njoj nije. Ona kaze da je sama kriva i da je zasluzila. Makar je videla gresku. Progledala. Ali malo je kasno. Nauk za vaspitanje svoje kcerke. Posto ona bas i nije bila vaspitana kako treba. I sve ovo smesteno u 2012-tu godinu.  Malo jezivo, zar ne? 😦

Najveci je problem kad nemas problem.

Imas problem, resavas ga, trudis se, mucis, zalis se svima da imas problem, tesko ti je, places, grebes, grizes, vristis.
Nemas problem, svim silama se trudis da ga napravis.
Tako ja ovih dana ne znam sta cu sa sobom. Srecna sam, zadovoljna. Tj. trebalo bi da budem. Medjutim, mene to ne ispunjava. Ne ispunjava me kad mi sve ide glatko, kad je sve podmazano, nervira me kad me svi vole, kad su svi tu. Nervira me sto je on tu. Zasto ne ode? Sad je njegov red… Eto, to mene ispunjava. Da ponovo placem, da ne mogu da ucim, da se gusim u snovima…
Smeta mi necija paznja, smeta mi necija potreba da bude pored mene, smeta mi on dok sam sa njim. Zasto i njemu ne dosadi…? Zasto se on muci i gura nesto sto nece da krene…?
Ufff… A opet mi je drago kad su tu, drago mi je samo na trenutak.. A onda pocinje gusenje, nervoza…

I da, moram da priznam da sam dobra glumica. Bar sam sigurna da je gluma sto se jednog tice. Zelim svoj problem nazad. Molim vas…
Ili ipak ne zelim? ahaha blago meni. Kakvo je ovo stanje?