Iskulirati ovu uslovnu radost.

Svi su srećni. Svi su, tobože, zadovoljni. Odvratni lažni osmesi. Ljigavi. Čemu? Šta je to posebno u ovim danima? Bas ništa. Ima li išta odvratnije od lažnog osmeha i neiskrenih želja? I zašto je meni potrebno da mi neko poželi nešto? Ostvariće mi se sve ono što je u mojim mogućnostima. Ako se ja potrudim ostvariće se. Nemam potrebu da ovih dana budem sa ljudima. Ovi dani su mi depresivni. Lažni. Puni ukrasnog papira i šljokica. Zato su kič. Pa šta ako je Nova godina? Još jedan običan dan, ne? Još jedan bačen list sa kalendara. Još jedan prvi u mesecu. Počinje još jedna godina u kojoj se nećete baš lepo provesti.  U svakom slučaju, ko ove dane smatra važnim, neka im je sa srećom. Želje nisu potrebne, i sami su sposobni da sebe učine srećnima. Eto, i od mene nešto vezano za tu Novu godinu.

Sta se to meni desava?

Knjiga? Ne. Tv? Da. Koncentracija za nebitne stvari? 90 %. Koncentracija za ispit? 3 %. Lezem u 5h, ustajem u 16h. Sta je meni? Sta se to sa mnom desilo? Gde sam nestala? Gde? Gde? Gde? Zaslepljuje me belilo zida u koji buljim vec 2 sata. Nista ne osecam. Samo bih tako gledala i cutala. Tesko mi je da promenim polozaj. Mora da postoji nesto sto bi trebalo da me pokrene… Pokreni me zimo. Najvise te volim. Pokreni me carolijo. Jos u tebe verujem.

-Ej, probudi se… Ej!!! Hajde! Moras malo da radis. Molim te. Hajde bar malo. Mrvicu samo. Zaboravi srce. Vec odavno sam shvatila da mi nista lepo ne moze doneti. Hajdee!!! Vidi ovu knjiguu, tako je zanimljiva. Kreni makar par stranica. Ako to uradis, za danas si zavrsio. Bas nije tesko. 

C, ne vredi.

On je nezavisan.

Zaduzen je za sve.

Nece.

E moj mozgu… 

7. 12. 2012.

Polako se gubi i nestaje era moje ljubavi. Stop. Želim da više nemam inspiraciju za njega. Želim!!! Po malo sam troma jer je bilo mnogo ovakvih prilika. Ali… Sada sam sigurna. Setila sam se. Vratila sam se nazad nekoliko koraka. Okrenula glavu iza sebe… Želim da budem ona-ja pre njega. Nezrela, nezainteresovana i zajebant. Bože, ja više ne znam ni da se šalim, da se smejem. Obećao je da me neće povrediti. hahahaha Jesam glupa a? 😀 A šta cu, mukica. Verovala sam. Možda je i on verovao da može. Ali ne, ne. Nije mi teško da okrenem ledja i zalupim vrata. Tras. Očistim ruke od prašine i ispustim krik. Osetim olakšanje. Eto, ne boli me ništa. Ni jedan deo mene. Biće dana, biće noći kada neću moći da izdržim. Znam, plakaću. Znam poželecu ga nazad. Ali uradiću sve da se to ne desi. Shvatih konačno da sam mu ništa. Kosmička prašina, šaka puna vazduha, šarena laža. Sve vreme sam prosipala iz šupljeg u prazno. Izgubila sam mnogo. Izgubila sam priliku da nekog’ drugog’ zavolim kako treba. Trebaće mi dosta materijala i vremena da ponovo izgradim staru mene. Proklinjem dan kada sam ga zavolela. Izgubio je. Izgubio je osobu sa kojim je mogao sve. Ali znam, ja nisam ona. Ni ne želim da budem. C. Ne svidja mi se više ova patetika, golica mi oko. Pašće neki trun i pustiću suzu. Ispašće da je zbog njega. Ali on više ne postoji. Kako doš’o, tako otiš’o. Žao mi je jedino što ću vam uskratiti da čitate najbolje moje. On, samo on je mogao da probudi to u meni. Ali, trudiću se. Časna reč.

http://www.youtube.com/watch?v=HzLZVew1gPg Probaću da je više nikada ne odslušam. 🙂

Setim te se.

Ehej… setim te se. Bas cesto. Nedostajes mi kao osoba koja je sve znala o meni. Koja je uvek bila tu da sve cuje. Samo da cuje, to je bilo dovoljno. Zao mi je sto se sve tako zavrsilo. Zao mi je jer sam ja pogresila. Zao mi je sto nisi tu. Ali setis me se. Znam. Sta god da sam uradila to nije pokvarilo tvoju sliku o meni. I drago mi je. To je dokaz da sam ti jako draga. I zaista si i ti meni. Srescemo se nekad, negde. Znam. Mozda kada nam se lice izguzva i kosa pobeli. Volela bih. Samo zagrljaj, nista vise. Reci bi sve pokvarile. Mracna sam ovih dana. Nesto mi fali. Sve jace osecam da si to ti. Znam da se nista ne moze promeniti. Znam da ne mozemo imati ono sto smo imali. Postoje u nama neprevodive dubine. Nesto mi smeta. I tebi je. Nikada nisam shvatila sta je to u tebi sto me koci. Kada bih znala mozda bi se nesto i promenilo. U jednom trenu si bio cudan u sledecem sam te citala kao lektiru. I nocas, evo mislim na tebe. Ti negde spavas mirnim snom i nista, bas nista ne mogu uraditi da bas sada pomislis na mene. A tako bih volela. Dugo traje nase cutanje. To nije svadja, to je prosto cutanje. Odjednom, postoje neke zidine medju nama. Ne znam da li ih osecas. Da li osecas mene kako sa druge strane zida placem, zalim. Iskreno zalim. Izgubila sam prijatelja. Najvrednijeg. Mozda i jedinog. Iskrenog. Srusio mi se svet. Ne u trenu. Rusio se polako. Nisam cak ni primecivala sve dok nije sasvim nestao. Zao mi je sto je moja nezrelost uticala ovako na nas odnos. I ne ocekujem bilo sta od tebe, bilo bi glupo. Znam da ce tvoj komentar na ovo biti samo: “lep tekst“. Ali i to je dovoljno, samo reci nesto. Ako ikada budes mogao, oprosti mi. I ostala sam duzna za jedno : “duso“ .