Pa eto… Mozda vam nikada nisam rekla…

Kazu ljudi da jako dobro umem da prenesem emocije i da svoja osecanja stavim na papir. Do sada, nije bilo razloga da pomenem svoja osecanja o njima. Ne zato sto su bila slaba ili ne dovoljno izrazena vec zato sto nisam znala da one to mozda ne osecaju. Pa… Evo prilike. Pronaci ce se svaka, nadam se.

Da krenem od prve klupe, maznih nogu i “u redu si“ sindroma. 🙂 Pretila mi je da ce prestati sa komunikacijom sa mnom ukoliko ne prestanem da mislim o njemu. Znam da to nikada ne bi uradila. Osetila sam je u svakom trenutku. U jednom delu mog zivota se malo udaljila, ali i tada sam znala da je tu. Da njeno srce jos dise, koliko-toliko, mojim ritmom. Osetila sam da je to moja draga. Uvek ce to biti. Samo moja. Drugu dragu ne sme da poseduje (vrlo dobro zna da sam ljubomorna). 🙂 Kako jos opisati osobu koja me ubedjuje da sam odlicno i kad nisam?! Da me nista ne boli iako umirem od bolova. Da sam najbolja kad sam najgora. Da nisam dosadna i kad sam smorila i male mikrobe. 🙂 Jeste, ona to ume. I zato je tu. Uvek. I nedostaje mi. I jako dobro zna koliko mi fali njen stisak ruke. I njeno: Dragana!!!! 😀 

Druga, u ovom redu mocnih riba, je moj zivotni kompanjonos. Zvana: “prisutna samo fizicki“. Sve ja i ona nesto zajedno radimo. Uvek negde zajedno idemo. Jos momka nismo delile. (Mozda i to probamo, ako se slozi. 😛 ) Svu muku ovog sveta ja i ona delimo. Isto prezivljavamo. A i slovo N nam je nekako zajednicko. 🙂 E, ona mi nikad nije rekla da me voli. A i, posteno da vam kazem, ne mora. Osetila sam ja to zilion puta. Cim ona slusa sve ono sto moj neartikulisani mozak zna da pusti u promet, znaci da me mnogo voli. Eto i ona je moja. Samo moja na neki nacin. Nekako, svi misle da je mucim, da je moja muza, da je ja iskoriscavam. Ali ja i ona vrlo dobro znamo da to nije istina. Je l’ tako? Tako je. 🙂 Ona me ubedjuje da ono sto radim nije dobro za mene. Ona je ta koja kritikuje. Ona je ta koja kaze NE. 🙂 I ona zna da sam ljubomorna. Vise puta joj je stavljeno do znanja. 🙂 I sa njom najvise volim da se mazim. Da disemo zajedno, onako istim tempom. 🙂

I treca mocna riba, poslednja u nizu ali ne i manje bitna od prve dve je moja crna mambica. 🙂 Kako da bude manje bitna, ona ti je Boga ti, sisla sa Kopaonika. 🙂 Od miloste nazvana tupa. 🙂 Kapiras? Shvatas? Razumes? Znas? Ove cetiri reci su njeno drugo ime, jel… Mucene i ja i ona ceo zivot se borimo za mesto najgluplje devojcice u ljubavi. Malo ona, malo ja. Zavisi od situacije. Rece mi da i ja imam ponos. Nisam to znala do tad. Kad ono, stvarno imam. Jos mi rece da sam kvalitetna persona. E sto mi je to znaciloo…  Diglo me iz mrtvih. Ona tako ponekad zaboravi da se javi, zaboravi da odgovori… Ali oprostim joj uvek. Ipak je on bitniji. Jasta, jasta. 🙂 Vezano za nju, posebno mi je znacilo ono vece. Zna ona koje. I onaj zagrljaj od 5 minuta. A poseno mi imponuje sto me ljudi mesaju sa njom… Cik da pogode koja je koja. 🙂 To mi se tek svidja. I stas i glas i sve u jednoj. Dobro, to sa osecanjima, ljubavlju… to ne racunamo… Sa njom najvise volim da jedem burek. To je jako vazno. Ne mogu sa bilo kim da jedem burek. 🙂 Ona mi je kazala da me voli, ali zaista nije bilo potrebe. Ljubav se oseti. Pokaze se. Viri joj iz ociju. Ona mi ne veruje da sam ljubomorna. Ali, bice prilike. Pokazacu joj. 😛

Eto, to su te 3 mocne ribe u mom zivotu. I bez njih, moj bi zivot bio strasan. Verujte, strasan. 3 stuke potpuno razlicitog fenotipa i genotipa. Tako razlicite a sve tri tako slicne meni. Kao ja podeljena u 3 osobe. I tako… Samo htedoh da im kazem da ih volim. I jos po nesto… Shvatice one vec… A da… Jedna od njih ima tu moju ljubomoru… Nadam se da nece biti ljubomorna na neku od ostale dve. 🙂 Volim vas isto. Jako puno. Do mesecine. 🙂 

Prazno.

Duze vreme pokusavam da napisem nesto. Ne znam sta bih. Ne znam odakle da pocnem a sa druge strane nemam sta da pocnem. Tako pokusavam da sklopim nesto, mozda nesto zanimljivo… Mozda nesto lepo. A nista. Zaista nemam sta da napisem. Preskacem. Preskacem ogromne delove mojih osecanja. Ogromne delove mog zivota. Kad njih preskocim ostaje ogromna praznina. Cekam da se ispuni. Cekam da to konacno bude nesto sto ja zaista imam. Nesto sto je moje. Nesto sto pripada samo meni u celom univerzumu. Nesto cemu cu ja da pripadam sva. Nesto cemu cu ja biti kao ta praznina meni. Tako natucam i mucim sebe. Ubedjujem sebe kako postoji nesto o cemu mogu da pisem. Postoji sneg. Pa i on me podseca na moju prazninu. Zato ga i volim. Mozda bi sada trebalo da budem ravnodusna prema njemu. Ne, neka mi ostane bar on. Neka ostane bar on onako graciozan. Ne mogu da ostanem ravnodusna prema njemu. Ne mogu da ostanem ravnodusna prema toj svezini, cistoci i mekoci. A on mi je doneo i odneo sve. Veceras on poslednji put pada za mene. Moram. Idi. Idi, padaj nekome kome ces ulepsati zivot. Doneti radost. Za mene ti vise ne predstavljas lepotu.

Nesto u zivotu mora i da se istrpi.

I tako sam ja pocela da tragam za pozitivnim pesmama. Ne ljubavnim. Onako, smekerskim. I onda shvatim da ih bas nema puno. Cackam, butam, prevrcem… Javi se tracak nade, ali uvek tu stoji ta neka ljubav. Ili pate zbog ljubavi ili piju ili im je lepo u ljubavi. Kao da je to jedina stvar o kojoj su sve pesme ispevane. Sve pesme napisane su od bola. Od ljubavne zanesenosti. Mozda zato sto samo tuzan covek slusa muziku. Srecan covek je slusa zbog ritma, atmosfere ili pak zbog uzivanja. Tuzan covek slusa u pravom smislu te reci. Samo nesto trazi u njoj. Trazi bar i najmanji deo teksta koji ce ga podsetiti bas na njegovu ljubavnu pricu. I kako je svet naopak. Eto, oduvek sam smatrala da je muzika tu radi uzivanja. A izgleda da je tu radi tuge. I sad ja, koja sam resila da vise ne slusam te zalopojke, treba da nadjem nesto odgovarajuce, nepateticno. Sok. Nista. Prazno. Au… Moj bajoo… A ne znaju ljudi, ne znaju da moraju da stisnu zube. Da pregrme sve. Da samo puste da sve ode u zaborav. Kao da ga nije ni bilo. Tesko je to. Prvo, tesko je da se odlucis na tako nesto. Pa, ako se odlucis, tesko je da se pridrzavas toga. Pa ti malo bude zao sto sve to prolazi. Pa ti ne zelis da sve to prodje. A znas da je to najbolje za tebe. Pa se secas. Ufff… Secanja su najgora. A najgore od svega je kad odlazis a jos si tu. Kad odlazis srcem. Kad izbegavas sve sto te vraca nazad, na staro mesto. Trgnes se po koji put, das neki znak da si ziv. Da se opires tom tvom planu. Da se srce bori protiv toga. I onda pustis da neko vreme budes sav svoj. Pa se osetis lepo sto pripadas samom sebi. Pa si pun sebe. Pa si sam sebi tu. Nadjes se sam sebi uvek, i u prilici i u neprilici. To je tek fantastican osecaj. Kad si sam sebi na prvom mestu. Kad ne postoji vise niko ko je bitniji. I onda, polako krenes da prisvajas druge ljude. A jos si tu, ali samo fizicki. Prisutan si u zivotima “ tvojih bivsih ljudi“. I onda ti novi ljudi unose radost. Shvatis da ti je bolje uz njih. Pa malo teras sebe da ti bude bolje sa njima. Pa malo glumis. Pa malo pravis lazna osecanja. Lazne reakcije. I bude ti bolje. Bude ti svejedno. A za sve to vreme trazis pozitivne pesme. Nadjes 3. Dosta je. Vrtis u krug. Slusas, po ceo dan pevusis. Osmeh na lice. Ljudi misle, odlicno ti je. A to je najvaznije. Da vide osmeh, jer ga dugo nije bilo. Trpis zarad sutra. Ako zelis to sutra. I eto, tako prebolis. Tako potisnes. Probas pa vidis. I ne zaboravi nikad, samo osmeh. 🙂

Donator?!

Procitah u “psihologiji“ da su inteligencija i emotivnost genetske osobine. Znaci, ne zelim decu. A htela sam, bas sam htela jednog malog decaka. Da ga ja cuvam, da ga ja vaspitam. Da oblikujem jedno bice po svojoj volji. Jer, to je nas cilj u zivotu, ne? Da ostavimo pecat svog postojanja. Pustila bih ga u moje srce i zauzeo bi i poslednju mrvicu tog bezvrednog prostora. Bas bi bio pravi gospodin sa velikim dostojanstvom. Ali, zbog mogucnosti “kopiranja“ mojih, ne bas najboljih, osobina, ne zelim to. Mada, kazu da postoji klinika koja menja neke genetske predispozicije u pojedinim hromozomima jajne celije i spermatozoida. Ju, zaboravila sam da mi za jednog decaka treba i jedan spermatozoid. E to je vec malo diskutabilno. Hmm… Kakve osobine treba da poseduje taj decak? Da vidimo… Talentovan, pozrtvovan, covek od reci, iskren, pametan, uvek dobronameran,komunikativan, snalazljiv… Ufff… Mnogo. Onda bi morao da poseduje bar jednu manu. Neka to bude- neljubavan. Ako to kao osobina postoji. Mada, ja to smatram vrlinom. Takvi muskarci su kobni za zene, za njih same to je itekako dobro. Dakle, cekam jednog takvog donatora, koji ce biti samo donator i nista vise.

Bolesno a?

Eto, i 2013-u da pocnem sa tim.

Obecala sam. Obecala sam svima da necu. A eto, desilo se. I ne, nisam mogla da kontrolisem. Nisam mogla da zadrzim te slane kapi. A mozda ni sama ne znam zasto. Ljubomora. A zasto? Ne znam. Stvarno ne znam. Niti ja sta ocekujem niti mogu biti njoj konkurencija. I koji kurac ja onda hocu? Jeste on u pravu. Znam. O Boze koliko sam komplikovana. A nikad se nisam stavila u njegovu poziciju. Njemu je svakako teze. Njemu je najteze. Ali ja samo trazim iskrenost. Ejjjjj iskrenost. Ma ne znam ni ja sta trazim vise. Ne trazim nista. I ne mora niko nista da mi da. Samo znam da pravi neko cudovise od mene. Kvari me. Vec sam pocela da licim na njega. Vec sam pocela da zatvaram srce sa svih strana osim sa njegove. Vec sam odlucila da nikog vise ne primim. Niko vise mene nece povrediti. Niko nece biti vredan mojih suza. Svi ce biti podjednako ista muska govna. Jedino on mirise. E, tako. I nije mi zao sto zrtve vec padaju. Ne zanima me da li ko pati. Ne zelim da sebi dopustim jos jedan takav propust. I sto me neko nije upozorio? Sto neko nije rekao: “Alooo mala, skupi se malo. Ne otvaraj srce. Pricekaj.“ Ne bre, za mene nije bilo moguce da me neko povredi. Verovatno sam verovala da ce svako pasti na moju dobrotu i da ce mu biti zao. Ali stigao me baja, kako kaze moja baka. Sredio me bas, napravio je finu suplju lutkicu. Sad moze samo da se baci. Nikome i nicemu vise ne sluzi sem njemu. A njemu nije potrebna.