Donator?!

Procitah u “psihologiji“ da su inteligencija i emotivnost genetske osobine. Znaci, ne zelim decu. A htela sam, bas sam htela jednog malog decaka. Da ga ja cuvam, da ga ja vaspitam. Da oblikujem jedno bice po svojoj volji. Jer, to je nas cilj u zivotu, ne? Da ostavimo pecat svog postojanja. Pustila bih ga u moje srce i zauzeo bi i poslednju mrvicu tog bezvrednog prostora. Bas bi bio pravi gospodin sa velikim dostojanstvom. Ali, zbog mogucnosti “kopiranja“ mojih, ne bas najboljih, osobina, ne zelim to. Mada, kazu da postoji klinika koja menja neke genetske predispozicije u pojedinim hromozomima jajne celije i spermatozoida. Ju, zaboravila sam da mi za jednog decaka treba i jedan spermatozoid. E to je vec malo diskutabilno. Hmm… Kakve osobine treba da poseduje taj decak? Da vidimo… Talentovan, pozrtvovan, covek od reci, iskren, pametan, uvek dobronameran,komunikativan, snalazljiv… Ufff… Mnogo. Onda bi morao da poseduje bar jednu manu. Neka to bude- neljubavan. Ako to kao osobina postoji. Mada, ja to smatram vrlinom. Takvi muskarci su kobni za zene, za njih same to je itekako dobro. Dakle, cekam jednog takvog donatora, koji ce biti samo donator i nista vise.

Bolesno a?