Nesto u zivotu mora i da se istrpi.

I tako sam ja pocela da tragam za pozitivnim pesmama. Ne ljubavnim. Onako, smekerskim. I onda shvatim da ih bas nema puno. Cackam, butam, prevrcem… Javi se tracak nade, ali uvek tu stoji ta neka ljubav. Ili pate zbog ljubavi ili piju ili im je lepo u ljubavi. Kao da je to jedina stvar o kojoj su sve pesme ispevane. Sve pesme napisane su od bola. Od ljubavne zanesenosti. Mozda zato sto samo tuzan covek slusa muziku. Srecan covek je slusa zbog ritma, atmosfere ili pak zbog uzivanja. Tuzan covek slusa u pravom smislu te reci. Samo nesto trazi u njoj. Trazi bar i najmanji deo teksta koji ce ga podsetiti bas na njegovu ljubavnu pricu. I kako je svet naopak. Eto, oduvek sam smatrala da je muzika tu radi uzivanja. A izgleda da je tu radi tuge. I sad ja, koja sam resila da vise ne slusam te zalopojke, treba da nadjem nesto odgovarajuce, nepateticno. Sok. Nista. Prazno. Au… Moj bajoo… A ne znaju ljudi, ne znaju da moraju da stisnu zube. Da pregrme sve. Da samo puste da sve ode u zaborav. Kao da ga nije ni bilo. Tesko je to. Prvo, tesko je da se odlucis na tako nesto. Pa, ako se odlucis, tesko je da se pridrzavas toga. Pa ti malo bude zao sto sve to prolazi. Pa ti ne zelis da sve to prodje. A znas da je to najbolje za tebe. Pa se secas. Ufff… Secanja su najgora. A najgore od svega je kad odlazis a jos si tu. Kad odlazis srcem. Kad izbegavas sve sto te vraca nazad, na staro mesto. Trgnes se po koji put, das neki znak da si ziv. Da se opires tom tvom planu. Da se srce bori protiv toga. I onda pustis da neko vreme budes sav svoj. Pa se osetis lepo sto pripadas samom sebi. Pa si pun sebe. Pa si sam sebi tu. Nadjes se sam sebi uvek, i u prilici i u neprilici. To je tek fantastican osecaj. Kad si sam sebi na prvom mestu. Kad ne postoji vise niko ko je bitniji. I onda, polako krenes da prisvajas druge ljude. A jos si tu, ali samo fizicki. Prisutan si u zivotima “ tvojih bivsih ljudi“. I onda ti novi ljudi unose radost. Shvatis da ti je bolje uz njih. Pa malo teras sebe da ti bude bolje sa njima. Pa malo glumis. Pa malo pravis lazna osecanja. Lazne reakcije. I bude ti bolje. Bude ti svejedno. A za sve to vreme trazis pozitivne pesme. Nadjes 3. Dosta je. Vrtis u krug. Slusas, po ceo dan pevusis. Osmeh na lice. Ljudi misle, odlicno ti je. A to je najvaznije. Da vide osmeh, jer ga dugo nije bilo. Trpis zarad sutra. Ako zelis to sutra. I eto, tako prebolis. Tako potisnes. Probas pa vidis. I ne zaboravi nikad, samo osmeh. 🙂

Advertisements

13 thoughts on “Nesto u zivotu mora i da se istrpi.

  1. Da, zato su pozitivne pesme uglavnom treš. Slušaj regeton. Pomaže 🙂 “ Trgnes se po koji put, das neki znak da si ziv. Da se opires tom tvom planu. Da se srce bori protiv toga. I onda pustis da neko vreme budes sav svoj. Pa se osetis lepo sto pripadas samom sebi. Pa si pun sebe. Pa si sam sebi tu. Nadjes se sam sebi uvek, i u prilici i u neprilici. To je tek fantastican osecaj. Kad si sam sebi na prvom mestu.“ Ovo mi se jako, jako svidelo…

  2. Mislim da te shvatam… Čuj, to nije baš skroz pozitivna tvrdnja… Postoje dve grupe ljudi koje teško shvatam. Jedna su oni “normalni“, a druga su još ludji od mene… Mislim da nisi u prvoj. A meni je to skroz ok… 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s