Prazno.

Duze vreme pokusavam da napisem nesto. Ne znam sta bih. Ne znam odakle da pocnem a sa druge strane nemam sta da pocnem. Tako pokusavam da sklopim nesto, mozda nesto zanimljivo… Mozda nesto lepo. A nista. Zaista nemam sta da napisem. Preskacem. Preskacem ogromne delove mojih osecanja. Ogromne delove mog zivota. Kad njih preskocim ostaje ogromna praznina. Cekam da se ispuni. Cekam da to konacno bude nesto sto ja zaista imam. Nesto sto je moje. Nesto sto pripada samo meni u celom univerzumu. Nesto cemu cu ja da pripadam sva. Nesto cemu cu ja biti kao ta praznina meni. Tako natucam i mucim sebe. Ubedjujem sebe kako postoji nesto o cemu mogu da pisem. Postoji sneg. Pa i on me podseca na moju prazninu. Zato ga i volim. Mozda bi sada trebalo da budem ravnodusna prema njemu. Ne, neka mi ostane bar on. Neka ostane bar on onako graciozan. Ne mogu da ostanem ravnodusna prema njemu. Ne mogu da ostanem ravnodusna prema toj svezini, cistoci i mekoci. A on mi je doneo i odneo sve. Veceras on poslednji put pada za mene. Moram. Idi. Idi, padaj nekome kome ces ulepsati zivot. Doneti radost. Za mene ti vise ne predstavljas lepotu.

Advertisements

11 thoughts on “Prazno.

  1. Mislim, AF… Dobro ti ide ovo kad nemaš šta da kažeš, heh… Ja stalno pričam da je tišina najbolji vid komunikacije, i evo, ti to potvrđuješ, posejavši svoju tišinu po ovom lepom postu…
    Ipak, čuj… Ako tvoje reči nisu opis nečeg nepostojećeg, ako nisu tek iluzija, ako su neka vrsta aluzije (a to nije retkost u blogerskom svetu), moram ti reći… Snegovi nikada ne donesu, niti odnesu baš “sve“…. I nema razloga da on poslednji put pada za tebe… Ja bih sad jako voleo da mi ti kažeš: “Oblogovani, ovo je samo priča, poezija… Ne tripuj da je stvarnost…“ I ja ću biti srećan… Jer je ovo divna poezija… A kao stvarnost bi bilo besmisleno… Besmisleno tužno…

    • Eto vidis Oblogovani, na zalost, stvarnost je. Ali ja se borim sa tim. Dobro mi ide. Tako kad-kad mi padne tesko uvece. Preko dana je to sasvim u redu. Ne obracam paznju na sve to sto je unutra. A sneg… On mora da ode.. Ne postoji vise nista sto bi on mogao da mi da sto bi ja prepoznala kao nesto lepo. Ide on. Mora. I hvala ti na ovom komentaru. Drago mi je da neko pokusava da shvati ovaj “svrakopis“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s