Telepatija je cudo ali bolest, bolest je nesto drugo. 2

– Halo.

– E Dragance, pa sta mi radis?

– Spavam covece.

– Ja sam bio u Srbiji. Slao sam ti poruke. Nisi odgovarala. Pa samo da proverim da li ti radi to cudo od telefona.

– Da, da. Videla sam.

– Pa sta radis? Nisam te video dugo? Kako napreduje nauka?

– E hvala na pitanju, dobro je. Meni se stvarno spava…

– E a zasto mi nisi odgovarala na poruke? Ja sam samo hteo da te vidim, da popricamo, da se nako malo nasalimo, da ti pogledam u karte… I da ti pricam koga sam upoznao. Mama mi je tu, odi do nje. Sama je. Dace ti onaj parfem sto sam ti kupio, secas se?

– E hvala ti, ali ja imam puno obaveza. Stvarno ne mogu da postignem sve. Htela sam ja da se vidimo, ali nisam uspela. Na zalost.

-Da ti kazem ja nesto cas na brzinu, posle moram didem na poso. Imam devojku, znas?! Ona, onaaa iz onog kafica, znas sto sam ti pricao. Znas ono, sto sam joj kao na slici kazo da bi voleo da budem sa njom. E ona. Ufff… Dobra je. Ali ja sam nekako zakljucio da bi ti bila jos bolja… Sta mislis o tome?

– E nesto mi nije dobro, moram da idem. Mnogo trosis. Nemoj da me zoves. Mozes nekad po poruku da mi posaljes. Cucemo se mi…

– E pa kako kad ti meni ne odgovaras???

tututututu…

Slusanje tisine, malo tuge, malo ocaja

Kad pripadas nekome… Kad je svaki deo njegov… Kad bi sve zbog njega uradila… Kad bi mu sve dala… I kad je sve to nista. Kad pogazis svoju rec… Kad predjes preko sebe… Kad izadjes iz svoje koze… I kad je sve to nista. I kad volim te kazes… I kad kazes mnogo puta… I kad te reci pocnu da se trose… I kad pocnu da se otrcavaju… I kad je sve to nista. I kad pokazes ljubav… I kad je dajes u ogromnim kolicinama… I kad poklonis previse… I kad je sve to nista. 

Onda pobesnis… Onda se nerviras… Onda pokazes tugu… I kad ni to ne radi. I onda mu kazes svasta… I onda i opsujes… I onda mu nabacis sve na ledja… I onda nabacis i ono sto treba i sto ne treba… I kad ni to ne radi. I onda se grizes… I onda kazes sebi svasta… I onda se pokajes za sve… I kad ni to ne radi. I onda opet pokazes pripadnost… I onda opet stavljas do znanja da ti je on sve… I onda opet kazes da volis… I kad ni to ne radi. 

E onda se kajes sto si se rodila… E onda proklinjes svoju sudbinu… E onda zazelis da se sve obrise… E onda opet nista. E onda kazes da ide… E onda kazes da ustvari mrzis… E onda ga u stvari proklinjes… E onda opet nista. E onda cvilis… E onda grebes… E onda places… E onda umires… E onda opet nista.

Moj covek.

Otac, brat, prijatelj.

Mazi me i pazi. Cuva me od velikog bauka kojeg donosi zivot.

Taj moj covek je veliki covek. Cuva jos i moju mamu i tatu. Cuva i njegovu decu i zenu. 

Ne postoji stvar koju zbog njega ne bih ucinila. Zvuci tako lako i prosto. Ali nije. Zaista bih sve ucinila. Odrekla se svega. Jer, on je moj covek. Do koske, do same srzi je moj. Neko moj tako ozaren i mio. Moj. Stvarno moj. Znate? Pripada meni. Imate li vi vaseg nekog? Tako vaseg kao sto je moj covek meni? Zar nije divno?! Zar nije divno saznanje da nekome pripadate, da vas neko voli do Meseca, da vi njega volite do Meseca… I to je najveca ljubav. Kakva zaljubljenost, kakvi bakraci. Brat. Brat zna da voli najvise. I tako mi vec nedostaje. Tako sam ga se uzelela. A tek 2 casa nismo zajedno. I tako me sve boli kad nije tu. Tako se raspadam. Eto, jedini problem je razdvojenost. Ali nije to nista naspram nase ljubavi. Toliko su ti kilometri mali i glupi. I sto je dalje sve mi je blizi. I eto… Samo htedoh da kazem da imam coveka. Jednog, sigurnog.

I da, onako usput, prave auto-put na Kosovu. Pre bih rekla svemirski brod. Odakle sav taj novac?!

Nije mi nista.

Nesto me pecka. Mora da mi ova tkanina ne odgovara. 
I oko mi nesto suzi. Mora da je od vetra. Da, od vetra je.

I nesto mi je zlo. A da, idem sutra. Daleko od kuce. Mozda mi je to?!

Ma ne, navikla sam vec. Nesto mi je. Nesto jace mi je. Sta mi je?!

On mi je?! Ma ne, nije. Nije jer ja njemu nisam. Zlo mi je…

A ne boli me nista. Ne. To mi je nesto drugo. Sta?!

Nista. Samo malo nista.