Picka materina?

Da odem tamo. Koliko puta sam zelela da posetim tu destinaciju. Ljudi mi stalno uplacuju vaucere i kupuju te karte i to… Vidim, bas bi voleli da ja budem tamo. A ja se ne bunim. Ali sta ti ja znam, mozda je put dug, pa se malo neckam. Ja sam losa osoba. Losa. Jako. Ma koliko god se borila protiv toga, ja sam takva. Definitivno moram da naucim da artikulisem sebe. Ovako vise ne ide. Zasto nisam dama kao sve druge devojke? Zasto nemam svoje dostojanstvo? Zasto nisam umiljata, sramezljiva i pitoma? Ja sam jedno zlo. Da, eto to sam ja. Koliko ljudi sam ja povredila. Koliko neduznih ljudi. Samo zato sto sam ja bila povredjena. Ali ne od istih. O moj Boze, pa cak se i ne kajem. Cak, to sebi ne uzimam za greh. Neartikulisana sam, smejem se glasno, ponasam se nedolicno na ulici. Imam svoje ispade. Kad se iznerviram lupam rukama u celo. Kosu najvise volim kad je ne ocesljam. Ali nisam neuredna, naprotiv. Samo sam neartikulisana. Sirovina, kako bi to neki opisali. Kocnica u zajebanciji mi je iskljucivo zakljucak da je osoba mnogo povredjena, unistena. Do tada, samo bijem i ne pitam je l’ dosta. I bude mi zao, bude. Posteno. Ali nikada se ne pokajem. I tako me danas jedan mucenik juri po gradu da me bije. Moskarac mene da bije! Dobro, bas ne moze da me bije, jaca sam od njega, verovatno, ali on je toliko besan da zeli da me bije. Razlog, moje lazi. Mada, ja jos ne smem da tvrdim da su lazi jer ce me ubiti istinski 🙂 Zavlacila sam ga 9 meseci. Naravno, ni na pamet mi nije palo da budem sa njim. I kada sam shvatila da je on bas navalio, da se stvar odmakla kontroli, ja sam morala da prekinem sve to. Razlog, drugi decko. E, tada bolje da sam samoj sebi glavu odrubila. Krece zlostavljanje i mucenje. Ekspanziju dobija bas danas. I potreslo me je. Ne zato sto se plasim da ce mi nauditi, plasim se svojih postupaka. Ja sebe ne mogu i ne zelim da smirim. Meni je tako lepo, ja uzivam u tome. Uzivam jos i u svojoj tuzi i bolu. Cudna sam. Cak i samoj sebi se gadim povremeno. Kao sto je to recimo veceras slucaj. Ako ko ima da mi isprica kako je u toj Picki Materinoj pa da se spakujem i da odem. Dozivotno, ukoliko je moguce.

Okidac.

Ne kaze narod za dzabe da veliko smejanje nece da izadje na dobro. I jos kisa pada. A opste je poznato da ona meni samo zlo donosi. No, kovelim da ispricam nako sam se ja restartovala.

Situacija koja me je dovela do ocajanja me uopste ne bi potresla da ja nisam bila malo vise depresivna i da mi nije on falio malo vise nego obicno. Vidno iznervirana, potresena i emotivno razorena krenem da setam pored reke. Bez kisobrana. Mokra do koze. Stezem vilice sve jace i ispustam zvuk melodije koju sam tog trenutka smislila i tako ponavljala iznova i iznova. Kasnije tek, shvatila sam da je bilo bolje da vristim. Jer, vilice su jako bolele. I tako sam se druzila sa rekom, kisom i mokrim klupama. Pustila sam kisu da me dokrajci. Legla na klupu, padala je svud po meni. Ostavljala rane. Bolela je. Bolela je i reka. Bolela je i dusa. Telo je sve stojicki podnelo. Sta je moj glavni problem?! Pitala sam se. On je. Da dosla sam do takvog zakljucka. Iz njega sve nastaje i u njega se sve vraca.Kao bitak. On je odista moja bit. Ne mogu bez njega, ne mogu sa njim. Zivim bez njega, ali se previse dajem alkoholu. A to za sobom povlaci sve probleme. Utice na moje raspolozenje. Ponekad pomislim da ludim. Ali sve dok mislim tako nisam poludela. Rece mi jedan psiholog, davno. Slomio me je. Jeste. Ali posle kise mi je bolje. Bas prija kad places na kisi. Kad cvilis. Nekako, ona sve to pokriva i zataskava. I tako sam sad nekako bolje. Mirna sam. Valjda sam izgubila dosta energije. Bar vise nisam besna. A mozda me izazove sledeca kisa. Porazom od nje dobijam procvat u neku ruku. Opisala bih ja to mnogo bolje, sa puno osecanja i patetike. Ali energija… Eto, puklo je. I bas se culo.