Nicim izazvano.

Samoca. Hladnoca. Beda. Jad. Tuga. Prazno. Sve to osecam. Zasto? Izmedju dva spavanja i 5 obroka nista. Ama bas nista. Osecam napor i pri javljanju na telefon, kucanju, tipkanju daljinskog upravljaca. Dosada. Dosada sama po sebi vuce negativna osecanja i kao malj nas sabija. Uzalud pokusavam da se trgnem, mozak vec odavno kapira da taj grc misica treba da iskulira. I po navici, ja i moja ‘ladovina uzivamo u ljubavi. Toliko mi je strasno da sada recimo odem do prodavnice, ili recimo da generalno sredim dom. Misaone stvari. Cak i pri samoj pomisli na to imam osecaj da vec trosim previse energije koju treba da cuvam za susto prezivljavanje. Zaboga, mislim da cu umreti ako nacinim i korak. A kao da nisam svesna da cu u protivnom umreti od zderavice, holesterola, ili secera. Mozda cak i od dekubitusa koji pretenduju da se pojave. Depresija. Negativne misli mi kolaju po glavi dok satro pokusavam da im se oduprem. Kao, kazem ja sam saljivdzija, ja mislim pozitivno. I jesam. Ali sam za duplo vise depresivna. Fali mi. Fali mi mnogo. Sta mi to fali?! U ovom trenutku fali mi plazma, kafa, kokice i pica. Eto to meni fali ovog trenutka. Ali u svakom narednom trenutku fali mi nesto drugo. U svakom narednom mi fali vise stvari. U jednom trenutku mi sve fali. U jednom cak i ne znam sta mi fali. Koji ku..c sa mnom?! Povredilo me je. Kako moze da mi kaze to kada i sama zna da meni puca ku..c za to. Ja da povedem racuna o hrani?! Ja?! E j…e mi se. Jedem jer mi je dosadno, jer nista drugo nemam da radim. Jedem jer mi fali nikotin. Jedem jer sam depresivna. U sustini, ja ne jedem. Ja jelom talozim muku u meni. A kakvu to muku ja imam? Ne znam. U stvari, znam. Ali to ovog trena treba da prestane. Is! Bezi!!! Eto, dala sam sve od sebe, nece. Pogled k’o u narkomana pliva po prostoriji ne bi li zapazio nesto zanimljivo. Nesto sto ce pomeriti dusu. Nista. Prazno. I tako, svakog dana postavljam sebi pitanje, ko sam ja?! Sta trazim ovde?! Trebalo bi da sam neko drugi… Neko bolji od mene.

Samoca. Hladnoca. Beda. Jad. Tuga. Prazno. I Kisa, naravno. Trebalo je i da znam. Ona je za sve kriva, prokleta bila.

Advertisements

6 thoughts on “Nicim izazvano.

  1. Draga blog-drugarice, dolaze bolji dani! Da je dosada cesto gora od bolesti to je vec stara prica. Jos kad se poveze sa besmislicom, besparicom, nepravdicom, bezpartnericom, to je vec krupno, smrseno klupko negativnosti raznih boja, vrsta i duzina. To vec sve znas i bez mog pametovanja. I nadam se da ce „agorafobija“ biti zamjenjena necim ljepsim, ako te mucila ili ako te sad muci, vjeruj mi da ce proci. I jos jednom, dolaze bolji dani!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s