Овај, шта хтедох рећи…

Била једном једна принцеза која је пољубила жабу и жаба се, можеш мислити, претвори у принца. Какав је то принц? Јел то нешто попут данашњег манекена, менаџера, спортисте, предузетника…? Шта ли је он? Мора бити леп, згодан, да има пуно пара и огромну вилу. А да, наравно, ништа не ради. То мора да је неки данашњи кримос или ови скоројевићи сто продају имовину и тако стичу богатство али не и углед и достојанство. После се питамо зашто смо такви, зашто нам је новац у средишту интересовања… Па баш зато што нас од малена уче да су то праве вредности, да нам треба такав муж, да животна идеологија мора да нам буде: ко не ради тај гради. Или оно: ко не ради не боји се глади… А да не говоримо о ономе: ко другоме јаму копа ископаће још много и биће најмоћнији човек на свету. Или, рецимо: ко рано рани, цео дан му се спава… То, верујем, већ знате. И где се и како се налази тај пун џак пара? Оно, класика, идеш улицом, кад оно, испред тебе, пун џак пара. Или се можда бере негде, у некој земљи налик на Тунгузију. А не, знам. Имају они неку баку и деку, који су случајно имали много пара па су, случајно, све њима оставили. Шта је рад? Шта је труд? Причамо о томе како нема посла а не питамо се ко би то, истина, радио. Све ме то подсећа на један виц који сам чула. Одприлике иде овако: протестују грађани Црне горе јер нема посла. У једном тренутку, улицом пролази господин у оделу и пита једног из масе: зашто протестујете? Овај каже: па немамо посла. Господин у оделу каже: ево ја имам фирму и могу тебе да запослим. Црногорац  ће на то: А ђе мене нађе у иљаду… Скрећем са теме. Овај, шта хтедох рећи. С обзиром да данашња деца много брже развијају у односу на нас „маторе“ у психичком смислу, да не кажем да су паметнија, а што и да не кажем кад је тако, треба обратити пажњу на бајке и басне којима их учимо. Црвенкапа није послушала мајку, Снежана живи са 7 мушкараца, Пепељуга је рецимо спонзоруша… Реално а? Па, овај, размислите о томе. То сам хтела рећи.

Velika ljubav Maje Volk.

Dakle, mene je bog nagradio za patnje koje sam ja od malih nogu dozivela, tako sto mi je dao ljubav u osamnestoj godini, onu pravu. To je prvi covek u mom zivotu, i kasnije se zaista ispostavilo da je ispravan i jedan divan muz, divan otac, i da se nije pokvario tokom godina. On je bio stariji od mene. Evo sad ce u 11. maja da napuni 60 godina, a ja imam 54. Znaci sest godina stariji od mene. Ja sam prvi put cula narodnjak kad sam njega upoznala. On je bio jedan manglup Beogradski a ja sam zivela pod Mocartom u staklenom zvonu i on mi je bio jedan prozor u svet. Tri- cetri godine smo se mi zabavljali. Zajedno smo i diplomirali, iako je on studirao farmaciju godinama, godinama. Da skratim pricu, mi smo raskinuli samo zato sto sam ja osetila da su se otvorila vrata krletke i da ima tu neki svet jos i da bih ja jos da istrazujem. I, i mi se razidjemo. Ali smo ostali prijatelji i stalno smo negde tinjali, to je bila mnogo velika ljubav. Ja odem u Australiju i kad sam tamo dozivela isto horore, tamo sam se udala prvi put i taj Vijatnamski veteran pokusao je da me ubije i bilo je strasno onako bas strasna prica koja se nalazi u mom prvom romanu “Mrtve lutalice“. I ja resim da se vratim, potpuno mi je jasno sve, idem da se udam za Duleta. Neznajuci da se on ozenio dok sam ja bila u Australiji. I ok, prodju godine, ja se udam za njegovog drugara i prozivim divnih 16 godina u braku, rodim troje dece. Znam da je on dobio troje dece od toga se jedna zove Maja. I mi se nismo vidjali za to vreme. Prodje opet decenija, ja se razvedem, sviram u jednom restoranu i dodje mi jedne Nove godine poruka: zelim ti srecnu Novu godinu i neka gomila imena zenske dece i njegovo ime na kraju, u potpisu. Ja sam znala da je on. On je u medjuvremenu emigrirao na Novi Zeland. Ja posaljem: gde si? On kaze: tu sam u Beogradu sa srednjom cerkom. Ja kazem: pa hajde dodji tu gde sviram, povescu i ja moju cerku. I ja kako na tom balkonu sviram mogu da vidim ulazna vrata, otvaraju se vrata i ulazi jedan sedi covek, koga ja nisam prepoznala, ali u dzemperu koji sam ja isplela pre 30 godina. I tu bude knedla kao i sad, i ja ne mogu da sviram. A sa mnom je tada svirao jedan deckic koji je rodjen 1976. u godini kad smo mi odpoceli nasu vezu. I mali Joca krene da peva hitove iz te godine. Odakle to njemu, ja ne znam. I ridam ja, rida on, rida moja cerka, rida njegova cerka, rida cela kafana, place. A on udari po mojoj gitari, ima strasno pamcenje, i kaze jel jos uvek koristis “labela“ zice? Mislim, tu se ja raspadnem, na labela zice sam pukla. I u jednom momentu se mi malo smirimo i on kaze: znas, tesko je na Novom Zelandu, nisu mogli da mi izgovore ime i ja sam hteo da ga promenim. Imas pravo samo jednom da pogodis koje je to ime. A ja sam njega zvala Almo, sto na Spanskom znaci duso. I on kaze Almo. I ja tog casa shvatim da sam ceo zivot promasila. Posle sam napisala pricu koja se zove “emotivni cunami“. Ko to prezivi, sve je prosao. I tese mene moja deca: ali mama da si ostala sa njim ne bi imala nas. To me je malo utesio. I ja ga posle dva dana pozovem tamo gde sam svirala: dodji, da malo pricamo. I mi celu noc pricamo sta bi bilo kad bi bilo, da bi bilo, da je bilo. Nista se nije dogodilo, ni za ruku se nismo uhvatili. On je jedan veran covek, jedan dobar, dobar covek. Ali i on i ja znamo da to sto mi imamo je nesto sto ce trajati. Ne mora nikad da se ostvari, ali je to to. I on je otisao na Novi Zeland, i ja ga od onda nisam videla. U medjuvremenu sam dobila rak. A poslao mi je poruku, da to je bitno. Poruka je bila duga, a ono sto je kljucno je: ti si Majo, Maki, kao ogromni dijamant sa kojim ljudi ne znaju sta ce. Neki bi da ga usitne a neki bi da ga prisvoje samo za sebe. I to je negde najtacnija definicija mene. Niko ne zna sta ce sa mnom. Mnogo me ima. Inace, on dolazi ovih dana. Naravno da cemo se videti, ja sam prijatelj na drustvenim mrezama sa njegovim cerkama pa onda vidim fotke, gde je i kako je. Cekacu ga do kraja zivota. Ako on bude u mogucnosti da bude sa mnom, sto mu ne zelim. On ima savrsenu porodicu. Ali cekacu ga, makar u stotoj.