Jesen je kriva, uvek me rastuzi, siva.

Bila jednom jedna Ja. Jedna Ja je htela da prodje kroz zatvorena vrata. Vrata koja su se tako jako i ostro zatvorila pred njenim nosem. I tako je Ja samo kliznula niz metalna vrata ka podu, cinilo se jos joj je u glavi odzvanjao pljasak. Okrenula se Ja i prislonila svoje grudi vratima, htela je da ta vrata osete i prenesu treperenje njenog srca na drugu stranu. Zalud je Ja pokusavala, na momante je ostajala bez daha, ali nista. Izgleda da su ipak bila tapacirana. Znala je to. Rekli su joj. Htela je i opet je ostala na istom. Po koji put li se samo zaletala ka odskrinutim vratima. Ali odskrinuta vrata nisu isto sto i sirom otvorena. A nju, izgleda privlace bas takva, metalna vrata. Hladna, jezivo hladna. Zalud je plakala Ja, molila, patila. Lepa rec gvozdena vrata otvara, mislila je. Zalud. Opet je tu na podu, pomesana sa uzeglim vazduhom i zemljom koja se vec oseca na vonj. Vec se i ona pretvara u istu. Stapa se sa njom. I nije za zaliti je. Ja je sama kriva. Znala je, jasta. Jos kako je znala da mora napraviti svoja vrata, dijamantska vrata. Cik ko bi proso mimo njih. E eto, sada Ja slusa kisu, miluje srce i ljubi dusu. I to je jos samo jedna, od mnogih, prica sa tuznim krajem. Ja, valjda si ovog puta shvatila…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s