Oooo ponovo ta bol… Ista bol koja je pocela 1. septembra minule godine. Danas se pitas da li sutra postoji. Grcis se u borbi da se probudis. Kao po starom pravilu dobri prvo umiru. Od nje je ostala samo uspomena. Moja Jelena. Zauvek moja. Samo moja i nicija! A meni ostaje da pisem o njoj. Da pricam! Da pokazujem ko je bila i sta je sve uradila. Zar to? Zar od nje da ne ostane ni trag vise? Samo moje skrabotine? Danas je jedan od onih D dana. Onih dana kada me gusi i slama ta bol. Te jebene suze moraju uvek da teku. Nisam je zagrlila za poslednji pozdrav. Zivi u meni kao pojam dobrote i neiskvarenosti. Kao malo dete koje sve voli! Takva je bila. Ceo svet joj je bio na dlanu. Ja sam bila tu samo da je pridrzim i pomognem u letu. A letela je. Visko, gore do oblaka. Sad je zauvek tamo.
Al’ prolazi sve sto nekad licilo je da ce biti. Da ce trajati stvarno ,da se ne kvari, trajno. Pa sta onda zivot je? Od rodjenja ,na smrt cekanje?! NEEE!!!
Moj poslednji pozdrav tebi, draga Jelena.
agorafobija 