Molim te napusti moj svet. Ne znam gde da te smestim. Zbunjujuce je. Mnogo me plasis. Plasim samu sebe zbog tebe. Ovo nije normalno, nije nesto sto se desava u realnom svetu. Ovo sam ja u stvari izmislila jel da? Bas sam pacenica. Znas kako me povredi kad nista ne uradis. Ne znam sta me u stvari takne. Valjda se pretvaram u sve tanji mehur koji sve cesce puca cak i od toplog vazduha, a ne od povetarca. Valjda ocekujem da iza tih celicnih vrata koja stoje naspram tebe zasusti neki prijatan ritam uz koji ce moja aura biti bezbedna. Ali to su samo moja ocekivanja. U realnosti samo stojis ti, tako nezgrapan i neodgovarajuci. Zao mi je sto se moj ego uporno bori da izvede trostruki salto na gredi. Ne mogu da te odgurnem od sebe. A treba mi to, shvati. Ne mogu vise da trpim ove prehlade i slinavljenja posle razgovora sa tobom. Mucim se. A svaki put kad se nasmejes ego napravi savrsenu gimnasticku vezbu i dobije sve desetke i aplauz. I tako dok pricamo on plese po ledu, savrseno izvodi sve u ritmu muzike tvog glasa. Ali se negde podkaci i slepi pravo na led. Nazalost zavrsava takmicenje zbog diskvalifikacije. I poprilicno postaje nervozan i nezadovoljan. Ne znam pokusavas li da me razumes? Verovatno je jako komplikovano shvatiti ljubav. A i to nije za shvatanje, to se da osetiti. Nazalost, u tom smislu, ti si apatican.
Napusti sahranu, molim te! KAD TE MOLIM!
agorafobija 